Intervju sa Migel Sanzom, ekološkim tehničarem, koordinatorom i članom glavnog odbora andaluzijskog sindikata SAT (Sindicato Andaluz de Trabajadores). Razgovor vodila vodila Eva Völpel. 

Gospodine Sanz, članovi andaluzijskog sindikata SAT i jedne nevladine organizacije početkom avgusta su iz dva velika supermarketa izneli hranu neplativši je i podelili je siromašnima. Zašto se posegnuli za ovim Robin-Hud metodama?

Zato što to niko drugi nije uradio. Naravno da je ovo simbolična akcija kojom smo hteli da pokažemo koliko je zaista siromaštvo u osmomilionskoj Andaluziji. Nezaposlenost na nivou cele Španije je 25 odsto ali je sa druge strane u Andaluziji čak 33 odsto, mada je situacija još gora jer se mnogi nezaposleni ne vode u statistikama. U ruralnim oblastima Andaluzije je čak svaki drugi radnik bez posla. Živimo u socijanom vanrednom stanju. Prema podacima Karitasa oko 350.000 porodica u Andaluziji je neuhranjeno.

Da li su vaše akcije deo dugoročne političke strategije?

Mi ne želimo da nam priznaju pravo da hranu uzimamo besplatno, već se zalažemo za donošenje zakona koji bi zaštitio delove stanovništva sa najnižim dohotkom. U ovom trenutku u Španiji je nezaposleno više od 5,5 miliona ljudi, a mnogi od njih nemaju pravo na ionako oskudnu socijalnu pomoć od oko 400 evra mesečno, a oni koji imaju to pravo, mogu da ga koriste samo određeni period, pošto je ono vremenski ograničeno. Ovo je potpuno neprihvatljivo. Potrebno nam je garantovanje osnovnog prava na stan, struju, vodu i hranu.

Kako javnost gleda na vaše akcije?

Mislim da nas podržava. Pre svega zato što oni koji učestvuju u njima nisu neki otkačeni levičari ili mladi već obični ljudi: zidari, električari, učitelji itd. O našim akcijama izvestili su svi mediji a neki su nas pozvali da gostujemo u emisijama u udarnom terminu, u kojima su pokušali da nas ismeju ili da nas predstave kao kriminalce. Uprkos tome, broj onih koji nas podržavaju se povećao. Morate shvatiti kakva je situacija u Adaluziji, ne samo da imamo problem sa neuhranjenošću jednog dela stanovništva već se i najveći deo prisilnih iseljenja, kojih je u Španiji svakog dana oko 350, sprovodi u ovoj pokrajini.

Španska finansijska i kriza na tržištu nekretnina imaju dve strane. Nisu samo banke šakom i kapom davale kredite već su postojali i oni koji su ih uprkos velikim rizicima uzimali.

Da, ali u velikom broju slučajeva nevoljno. Zato što je već tokom Frankove diktature vlada poreskim olakšicama podsticala kupovinu stanova, tako da usled veoma malog broja stanova za iznajmljivanje Španija u poređenju sa drugim zemljama ima najviše zakupnine koju država uopšte ne reguliše. Zato ne treba da nas čudi što ljudi kupuju stanove kada je rata za kupovinu stana ista ili čak i niža od zakupnine. Ali i Evropska unija snosi deo odgovornosti za španski mehur nekretnina.

Na koji način?

Španija je između 2002. i 2007. godine izgradila više stanova nego Francuska, Engleska i Nemačka zajedno, a novac je pretežno dolazio od francuskih i nemačkih banaka koje su ga radije ulagale u evropsku periferiju nego kod kuće. Sada, kada je mehur pukao, novac iz fondova za pomoć EU vlada daje španskim bankama kako bi otplatile svoje dugove u Nemačkoj i Francuskoj, dok istovremeno španske banke svoje neredovne dužnike izbacuju na ulicu jer kod nas ne postoji zakon o ličnom bankrotstvu.

Vaš sindikat je takođe zauzeo velike zemljišne površine oko gradova Kadiza i Sevilje kako bi započeo poljoprivrednu proizvodnju. Kako opravdati ovakve akcije koje poznajemo još iz prošlog veka?

Možemo da ih opravdamo anahronističnom koncentracijom zemljišta u Andaluziji, gde 2 odsto stanovništva poseduje polovinu obradivih površina, među kojima je mnogo plemstva kao što su vojvotkinja od Albe i članovi kraljevske porodice, koji zemlju uopšte ne obrađuju dok je u selima nezaposlenost i 50 odsto.

Da li stvarno mislite da se ovim akcijama može popraviti problem snabdevenosti hranom?

Ne, znamo da to nije realno. Ali mi se ovde borimo za nešto još važnije. Zauzeli smo i zemljište koje se još uvek nalazi u državnoj svojini a koje bi trebalo da se privatizuje, jer želimo da zemlja ostane u državnom vlasništvu i da služi zajednici, kroz poljoprivredne zadruge, uz to se zalažemo i za suverenitet hrane. Iako u Andaluziji možemo da gajimo veliki broj proizvoda, hrana se i dalje uvozi.

Ali ne može se živeti samo od poljoprivrede.

Već duže vreme se borimo da se Andaluzija ponovo održivo industrijalizuje. Kod nas postepeno odumire industrija, od brodogradilišta do automobilskih fabrika Renoa u Sevilji. Neophodna nam je perspektiva razvoja.

A sada nešto o krivičnom gonjenju. Policija je pokrenula istragu povodom vaših akcija.

Da. U Andaluziji imamo oko 25.000 članova, a nekoliko hiljada njih je već moralo da plati novčane kazne ili se protiv njih vodi prekršajni postupak. Vođama sindikata preti zatvorska kazna.

Šta veliki sindikati misle o vašim akcijama?

Sindikalni rukovodioci nas kritikuju, ali nas sindikalna osnova podržava. I članovi drugih sindikata su se pridružili našim demonstracijama, koje u Andaluziji traju već nekoliko nedelja.