Bonnie i John, Foto: www.washingtonpost.comBonnie i John, Foto: www.washingtonpost.comSudionici legendarne krađe dokumenata iz prigradske kancelarije FBI-ja 1971. godine prošli su tjedan konačno otkrili svoj identitet javnosti da bi podsjetili na vremena radikalnih akcija zviždača i njihovu ulogu u demokratskom nadzoru državnih službi.

Živo se sećam trenutka otkrovenja. Bilo je to one noći kada smo upali u sedište FBI u naselju Medija u Pensilvaniji, marta 1971. godine, i odneli oko hiljadu dokumenata iz kancelarijskih ormara. Predosećali smo da bi se tamo moglo naći inkriminišućih materijala, s obzirom da se FBI toliko birokratizovao pod Džonom Edgarom Huverom da smo verovali da je svaka sitnica dokumentovana. Ali nismo mogli biti sigurni, i neizvesnost nas je tresla do poslednjeg časa.

U grupi nas osmoro začuo se uzvik. Jedan od nas nabasao je na dokument iz centrale FBI koji je potpisao lično Huver. Bila je to instrukcija agentima Biroa da sprovedu informativne razgovore sa antiratnim aktivistima jer će to "proširiti paranoju koja je u tim krugovima endemska, i poslužiti kao pouka da iza svakog poštanskog sandučeta stoji po jedan FBI agent".

Bio je to prvi dokaz. Bila je to pravična osveta.

Iz današnje perspektive, naša akcija ima očigledne paralele sa otkrićem Edvarda Snoudena koji je objavio dokumenta Nacionalne agencije za bezbednost i pokazao razmere nadzora koji NSA sprovodi nad Amerikancima. Mislim da je Snouden legitimni uzbunjivač javnosti, pa se valjda i mi možemo tako nazvati.

fbi_break-in_book-0b842-washington_post.jpg fbi_break-in_book-0b842-washington_post.jpg

Imala sam 29 godina kada smo moj suprug Džon i ja odlučili da zajedno sa još šestoro ljudi izvršimo provalu. Bila sam majka troje male dece uzrasta od osam, šest i dve godine, i završavala sam studije na Temple univerzitetu, gde je Džon bio profesor religije.

Oboje smo bili angažovani u pokretu za građanska prava. Džon je učestvovao u akcijama protiv rasne segregacije u javnom prevozu, u Filadelfiji smo učestvovali u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Sve vreme smo znali da FBI nastoji da uguši kritiku, nezakonitim i tajnim sredstvima. Znali smo da šalju svoje doušnike u univerzitetske učionice, da se infiltriraju na sastanke i prisluškuju telefone. Problem je bio što smo znali, ali nismo mogli da dokažemo.

Jednom prilikom se na poziv profesora fizike na Haverford koledžu, Bila Davidona, nekoliko nas okupilo u njegovoj kući. Bil, koji je preminuo prošlog novembra, predložio je da preduzmemo nešto kako bismo pribavili dokaze. U jednom trenutku je samo bubnuo: "Šta mislite da provalimo u kancelariju FBI i pokupimo dokumentaciju?" Da to nije rekao Bil, koji je bio vrlo pametan i promišljen, ne verujem da bismo predlog uzeli za ozbiljno.

Bil je artkulisao zajedničku frustraciju svih nas u tim nemirnim vremenima, i osećaj da smo prinuđeni da nešto preduzmemo kao obični građani jer niko u Vašingtonu nije kontrolisao Huvera. I tako smo počeli da razmatramo izvodljivost akcije. Ustanovili smo da se glavno sedište FBI u Filadelfiji nalazi u višespratnici u centru grada, i da je neosvojivo. Onda smo saznali da u predgrađima ima manjih, terenskih kancelarija, i tako smo došli do Medije.

Bil je artkulisao zajedničku frustraciju svih nas u tim nemirnim vremenima, i osećaj da smo prinuđeni da nešto preduzmemo kao obični građani jer niko u Vašingtonu nije kontrolisao Huvera.

Džon i ja smo živeli u velikoj staroj kući u filadelfijskom kvartu Džermantaun, pa smo u potkrovlju uspostavili svoju operativnu bazu. Zidove smo oblepili mapama Medije, a starijoj deci smo morali da zabranimo da ih pominju bilo kome. Iako nisu ništa znali o našim planovima, brinuli smo da bi nas svaki detalj mogao odati.

Oko tri meseca smo osmatrali kancelariju FBI u Mediji. Po dvoje nas je išlo da prati aktivnosti u zgradi i okolini, beleži kad ko dolazi i odlazi kao i rutinu policijskih patrola.

Izabrana sam da izvedem finalno izviđanje, kada je trebalo da uđem u zgradu tokom radnog vremena i osmotrim bezbednosni sistem. Nazvala sam ih i zakazala intervju sa šefom kancelarije, pod izgovorom da sam studentkinja sa Svortmor koledža koja istražuje mogućnosti zapošljavanja žena u FBI.

Trudila sam se da ne izazivam sumnju, pa sam svoju dugu hipi kosu sakrila pod šešir i nosila naočare i rukavice sve vreme razgovora iako sam vodila beleške. Tokom posete sam uočila da sedište nema nikakav sistem bezbednosti - čak se ni kancelarijski ormari nisu zaključavali.

Mislim da je Bil Davidon odabrao 8. mart 1971. za dan akcije. Te večeri se odigravao meč između Muhameda Alija i Džoa Frejzera, pa smo mislili da će ljudi slušati radio i da policija verovatno neće biti na oprezu.

Kako se datum bližio, oboje smo bili sve nervozniji. Imali smo troje dece, mnogo smo rizikovali. Znali smo da nam, ako stvari krenu naopako, preti dugogodišnja kazna u federalnom zatvoru. Razgovarali smo sa bratom mog muža i mojim roditeljima, mada im nismo ispričali detalje, i zamolili ih da brinu o našoj deci ako se desi najgore.

Džon je loše spavao. Ja sam bila nešto hrabrija i odlučnija, verovatno zbog usijane glave. Snagu mi je davalo druženje sa dobrim ljudima iz pokreta i ideja da građani moraju da preuzmu odgovornost kada im se krše prava.

Svi mediji, uključujući i
New York Times, vratili su dokumente Birou pod pritiskom Niksonove administracije. Svi su se plašili Huvera, izuzev Washington Posta.

Nas četvoro je provalilo u sedište FBI. Kit Forsajt se najpre mučio sa obijanjem brave, što nas je prestravilo. Moj zadatak je bio da skrenem pažnju patroli pretvarajući se da mi se pokvario auto. Na sreću, policija nije naišla.

Čitave sedmice smo pregledali dokumente i zatim ih u anonimnim pošiljkama slali članovima kongresa i nekim progresivnim novinarima. Svi mediji, uključujući i New York Times, vratili su dokumenta Birou pod pritiskom Niksonove administracije. Svi su se plašili Huvera, izuzev Washington Posta. Kada je Post objavio dokumente, i ostali su se priključili.

Bili smo toliko srećni što je prava informacija konačno izašla u javnost i da istina može da zakuva stvari. I bilo je efekta - zaista se zakuvalo. Kada je osnovan Čerčov komitet, kojim je predsedavao senator Frenk Čerč iz Ajdahoa, kako bi se ispitao rad FBI i obaveštajnih operacija, znali smo da je naš zadatak izvršen.

Demokratiji su potrebni uzbunjivači. Snouden je bio u poziciji da otkrije stvari koje niko ne može da ospori. Izveo je legitimnu, neophodnu uslugu javnosti. Za razliku od nas, on je otkrio svoj identitet i zbog toga je morao mnogo da žrtvuje.

Što se nas tiče, možete nas optužiti da smo bili kriminalci - Huver je upravo to i uradio: pobesneo je i poslao 200 agenata da nas traže po Filadelfiji. "Nađite mi tu ženu!" urlao je.

Demokratiji su potrebni uzbunjivači. 

Ali nama se u tom trenutku činilo da nema alternative. Niko nije bio povređen. Nadali smo se da će se desiti ono što smo hteli. Naravno, znali smo da kršimo zakon ali mislim da se ponekad zakon mora prekršiti da bi se opasnost otkrila i zaustavila.

Pet godina smo živeli pod pretnjom hapšenja. FBI je agentima prosledio crtež kako sam izgledala dok sam izigravala studentkinju sa Svortmora, iako to tada nisam znala. FBI je razgovarao sa Džonom, a ja srećom nisam bila kod kuće. Posle pet godina provala je zastarela i osetili smo olakšanje. Nismo slavili petu godišnjicu, ali smo bili mnogo opušteniji. Sad znamo da je 1976. istraga zatvorena zbog nedostatka fizičkih dokaza.

Na kraju smo sve ispričali deci i slučaj je postao deo porodične istorije. Želeli smo da znaju za taj deo naše prošlosti, jer ne možete tražiti od dece da delaju po svojoj savesti ako im ne pokažete šta ste vi radili u životu.

Danas je zemlja opet podeljena, ali ne vidim zabrinutost zbog povreda ljudskih prava, kao što su nadzor džamija u Americi i ubacivanje agenata provokatora. 

Još uvek brinem za stanje naše demokratije. Te 1971. godine zemlja je bila veoma podeljena, bilo je nemira ali i odlučnosti za promene, a ljudi su osećali da imaju snage.

Danas je zemlja opet podeljena, ali ne vidim zabrinutost zbog povreda ljudskih prava, kao što su nadzor džamija u Americi i ubacivanje agenata provokatora. Čujem da ljudi kažu "ma nije me briga, neka vlasti rade šta treba da me zaštite od terorizma...". Mislim da se vlastima tako daje blanko dozvola da opet prekorače granicu.

Kritika i odgovornost su vitalni za demokratiju, ali ljudi danas misle da treba odustati u ime "antiterorizma". Članovi vlade misle da mogu da nas lažu, i da mogu da lažu kongres. Zbog toga sam zabrinuta za budućnost moje dece i unuka, i zbog toga osećam da i u ovim godinama treba da govorim o akciji tako drastičnoj kao što je provala u kancelariju FBI, u potrazi za istinom.


Tekst je originalno objavljen u The Guardianu 7. siječnja.

Ključne riječi: zviždači
<
Vezane vijesti