Mađarska uopšte nije dosadna država. Mržnja buja. Što se tiče cigansko-mađarskih odnosa, u poslednje vreme može se govoriti o pogromima, linčovanjima, pogubljenjima, ubistvima dece.

 

U piljarnici u kojoj obično kupujem postoje dve vrste jagoda: mađarska i domaća. Mađarske su skuplje... Šizofrena situacija: više se ne zna šta je mađarsko, šta je domovina, da li je domovina mađarska? (I zašto se piljar nije setio da neku vrstu, na primer onu ekstra mađarsku, nazove nacionalna jagoda? - Ili ne znamo više šta je nacija i ko je čini?)

Via dolorosa Rože Floresa

Iako je Eduardo Roža Flores, do nedavno avanturista broj jedan u zemlji, prošle godine napustio Mađarsku da bi branio svoje u svojoj domovini, Mađarska uopšte nije dosadna država. Mržnja buja. Što se tiče cigansko-mađarskih odnosa, u poslednje vreme može se govoriti o pogromima, linčovanjima, pogubljenjima, ubistvima dece. A ovo nije poetsko preterivanje. Zemlja se rascepila i po mađarsko-mađarskoj liniji, kao i po pitanju jagoda. Istina, ovde se može govoriti samo o latentnoj mržnji, o fizičkim obračunima na političkoj osnovi još nema vesti, mada ako pod time podrazumevamo i rasističke ispade, onda već ima.

Svako je sumnjiv - svi traže krivca i krive onog drugog. Ovi - kako između sebe mi, koji se smatramo našima, nazivamo one

Kao što je možda poznato, gore pomenuta osoba, Eduardo, poreklom od oca mađarskog Jevrejina i majke Španjolke iz Bolivije, po sopstvenom priznanju otputovao je u Boliviju da zaštiti građane jedne tamošnje pokrajine od apsolutizma predsednika - na molbu tamošnjih domoljuba (delom hrvatskog porekla). Međutim, „narodni" predsednik indijanskog porekla je to protumačio kao planiranje atentata, i zato su Eduardo i njegova družina streljani.

Njegov životni put i razmišljanja donekle simbolizuju put kojim mađarsko društvo ide, tj. luta. Ne kažem da je to krivi put, nisam prorok, i svako poređenje je pogrešno, ali Roža Flores je radio i mislio svašta, lutao bez cilja, nešto je jako hteo, nešto je i uspeo, pa se to ružno završilo, ubili su ga kao kera. Njegov otac, slikar naklonjen komunizmu, emigrirao je u Južnu Ameriku, odande je porodica prognana, pa su preko obilaznice u Švedskoj stigli u Mađarsku. Eduardo je bio poslednji sekretar Omladinskog komunističkog saveza budimpeštanskog univerziteta, nakon što je učio za špijuna (što nije završio, navodno nikad nije postao profesionalac). Zatim je završio na slavonsko-baranjskom frontu, tamo je od komuniste postao hrvatski katolički vernik, a od novinara borac za slobodu. Komandant narodne brigade se pak našao u mutnoj priči: za Hrvate je bio heroj, Tuđmanov pukovnik, dok su ga drugi optuživali za ratne zločine - dvojica novinara sa Zapada koja su mu se mešala u posao su nestala - navodno je sa svojim ljudima minirao srpske kuće.

Zatim je u Mađarskoj flertovao sa desnicom. Posle radikalne levice završio je na radikalnoj desnici, na taj način povukao je sa sobom u Boliviju i neke mlade erdeljske Mađare sa kojima je sanjao o oslobađanju mađarskog Erdelja. U međuvremenu se Eduardo bavio humanitarnim radom na muslimanskim područjima, između ostalih i u Sarajevu - pa je i veru promenio, i na kraju je sahranjen kao Musliman. U crkvi u malom mađarskom selu, gde je kupio kuću, pamte kao sveca ovog fušerskog revolucionara, avanturistu, umetnika života, koji je razmišljao ekstremistički, postavljao iracionalne ciljeve, nikad nije radio (navodno je bio novinar), hteo je slobodu za sebe, za svakoga, i da je mogao rekao bi celom svetu šta treba da radi, šta je dobro, pravedno, lepo... On je bio Mađarska u malom, rekao bih Mađarska 2009.0.0.

Stranci su krivi za sve

Takva je i zgrada u kojoj živim. Živi tu jedan veliki mađarski pisac (njegov drugi stan iznajmljujem ja), moj prijatelj umetnik klasične gitare međunarodnog glasa, koga slučajno poznajem od 1989. iz nekog studentskog kampa, pa samozvani predsednik kućnog saveta, koji je pre bio potkazivač, ako je verovati tračevima, i sad misli da sve zna o svakome. Na primer da je onaj koji je kod kontejnera zapalio pisma iz sandučeta neki ludi Ciganin narkoman. Oni - tako sada naziva njih, tj. Cigane koji žive u zgradi, među kojima je jedan muškarac koji se stalno dere na svoju ženu. Ne poznajem svoje komšije, u jednom stanu živi neka mlada žena, ona rano odlazi na posao, ili je izdala svoj stan, ni to ne znam. U drugom komšijskom stanu možda niko ne živi, stalno su spuštene roletne. Možda ga iznajmljuju Vijetnamci, i u mraku pod svetlom lampi gaje marihuanu. Čitao sam u novinama. Sigurno je tako, za sve su krivi stranci.

Ili Cigani.

Svako je sumnjiv - svi traže krivca i krive onog drugog. Ovi - kako između sebe mi, koji se smatramo našima, nazivamo one.

Evo, ujutru idem na posao, a oni, tj. ovi, ovi Romi već u to vreme sede na suncu i sviraju gitaru, pevaju, puše, pljuju, popravljaju motor na kolima, curi ulje. Ne lažem. Kako mi ne bi skočio pritisak kad na ulici naravno neće ni da se sklone, da bih ja mogao da prođem, da odem na posao, da zaradim, od čega posle plaćam porez, da bi oni od toga dobili socijalnu pomoć. A mi, Mađari, namigujemo jedni drugima, eto vidiš, jebiga, pička im materina njihova.

I kako sad da čovek ne bude rasista? - uzviknem, al' samo u sebi, i ne smem ni da se pogledam. Nisam istreniran za ovo, kao Mađar iz Vojvodine mogu da budem samo multikulturalistički liberal, ništa drugo. Ali virus je svakog inficirao, nema tu šta, svako mrzi svakoga, ovi one, oni ove.

Domar-doušnik bi naravno da me vrbuje, na ulici me predstavlja nekom svom ortaku, da glasam za njih na izborima za Evropski parlament. Nemam državljanstvo, kažem, ne mogu da glasam. Onda da kažem drugima da glasaju za njih - neka narodnjačko-radikalna partija, nikad čuo. A nema ni flajere da mi da - još su u pripremi, kaže gospodin u sakou, odeven otprilike po modi 1996. I još kažu da se ljudi ne bave politikom. I te kako se bave. Štaviše, neće ni da započnu razgovor s nekim ko ne razmišlja kao oni. Opozicija je godinama izlazila iz parlamenta kad god bi premijer progovorio. Ovo je primer - a cilj je uništenje drugog, bar simbolično, ako još ne i fizički. I kafane su se promenile, zna se koja je desničarska, gde je bolje da ni ne kročiš ako ne razmišljaš tako. I u vozu ćeš razmisliti koje ćeš dnevne novine da izvadiš, jer ćeš se nekom zameriti, i te kako, nije to šala.

Ionako je ovo stroga država, i iako nemam pojma za koga bih glasao (nizakoga, ovi su svi odvratni), ni svoje ime ne mogu da koristim. Mađar sam, ali mi ovde prihvataju ime kako mi u srpskom pasošu piše - tj. ovde sam Horvat Derd, čak ne ni Đerđ, sa D se izlizala crtica. „Kod kuće", u Srbiji, već mogu da budem Horváth György, kako sam zaveden u matičnu knjigu rođenih. Zanimljiva je ova evropskounijska Mađarska: kao Mađar nemam osnovno pravo da pišem svoje ime na mađarskom. Mada čak imam i papir, da me je ministar imenovao za izaslanika udruženja mađarskih pisaca da delim stipendije mladim mađarskim piscima. Istina, nema ni Cigana, ni oni ne postoje, ne tako i ne u tolikom broju kako se tvrdi. Svetska ekonomska kriza manje-više, problem sa Ciganima je najveći problem države. To jest duboko siromaštvo. Ali ovde već niko ne sme ništa da kaže, barem ne smemo mi koji smo rođeni kao antirasisti, bez predrasuda, liberali itd. Ako uopšte neko može takav da se rodi (naravno da ne može).

Segregacija nevidljivih

Dakle: nema ni Cigana, ni oni ne postoje, ne tako i ne u tolikom broju kako se tvrdi. Navodno, već polovina osnovaca su Romi. 60 posto onih koji izdržavaju zatvorsku kaznu su Romi. X posto izvršitelja zločina su Romi. A većina Cigana su rasisti, samo tako nešto ne može da se kaže, jer je to rasizam. I stvarno jeste. Rasizam je i to da Romi isključuju one (u određenom broju slučajeva) koji se takoreći asimiliraju, akulturiraju u većinsko mađarsko društvo. Dakle one koji su mobilni prema gore: postaju policajci, intelektualci, profesori, otcepe se od manjine. Ili kako ih većina naziva: oni koji rade... Da, već tako govore, govorimo - i jezik tone negde u dubinu, ništa ne znači to što u stvari znači.

Romi zbijaju redove, što je razumljivo: desilo se nekoliko ubistava, napali su ih u njihovim kućama na kraju sela, zapalili im domove, pa upucali one koji su bežali. Počinitelji zločina su još uvek nepoznati, policija sumnja da je u pitanju serijski ubica. Pritom već dve godine maršira Mađarska garda, ovaj civilni pokret pod vojničkom maskom - ogorčena, radikalizovana rulja Mađara, šljam. Ali to što je njihov odgovor na problem nedemokratski i što budi neprijatna sećanja, ne znači da problem ne postoji: osiromašeni ljudi u provinciji su se razočarali u sve, pa im se čini da, s druge strane, romsko društvo iskorišćava ovu situaciju, ne rade, žive od socijalne pomoći, to im je strategija. I tako parazitiraju na „mađarskoj budućnosti". Ovi.

Oko 80 posto ispitanika gaji predrasude prema Ciganima - dakle otprilike svaki Mađar, jer ostali su Cigani, ili trenutno borave u inostranstvu, ili eventualno ne razmišljaju, nemaju mišljenje ni o čemu

Inače, oko 80 posto ispitanika gaji predrasude prema Ciganima - dakle otprilike svaki Mađar, jer ostali su Cigani, ili trenutno borave u inostranstvu, ili eventualno ne razmišljaju, nemaju mišljenje ni o čemu. Pre 10 godina sam intervjuisao Janoša Kiša, najznačajnijeg mađarskog liberalnog filozofa - u vezi sa Kosovom. Pitao sam ga ima li paralela u položaju kosovskih Albanaca i Roma u Mađarskoj. Rekao je da ima: i ako se životne okolnosti Roma ne poboljšaju, tj. ostanu siromašni i nezaposleni, a natalitet im u velikoj meri nadmašuje natalitet Mađara, i geografski se koncentrišu, nije isključena neka vrsta pobune. A konflikti su nam već pred vratima, na svakom polju.

Malo je verovatno da će Mađar upisati svoje dete u školu u kojoj određeni procenat učenika čine Romi. Po nekima je ova granica 25 posto. Idemo dakle putem totalne segregacije. Isto se odnosi na naseljena mesta. Počinju da se formiraju „etnički" čista naselja, sela, manji gradovi (treba dodati da je većini romskog stanovništva, oko 90 posto, koje broji već oko milion pripadnika, maternji jezik mađarski).

Najveći zatvor Evrope

Ali mađarsko društvo je jedinstveno samo po ovom pitanju. U svim ostalim pitanjima se do krajnosti rascepilo: na desno i levo, bar što se tiče političke scene, mada ni značenje ovih reči nije baš jasno. Levica koja je trenutno na vlasti uopšte nema levičarsku politiku, a sadašnja opoziciona desnica kljuka svoje birače potpuno levičarskom politikom. Nema nikakvog smisla opisivati trenutnu političku paletu terminima konzervativan, liberalan, socijalistički. Tehnokratu Gordona Bajnaija mrzi dobrih dve trećine birača, baš kao i njegovog prethodnika, „socijalističkog" Ferenca Đurčanja, koji je pre skoro tri godine priznao svojim partijskim kolegama: lagali smo u izbornoj kampanji, zemlja je u tragičnoj ekonomskoj situaciji.

I onda je počeo šou program. Konzervativna narodna desnica predvođena Viktorom Orbanom (Orban je već bio premijer, i verovatno će sledeće godine opet biti, dobri su im izgledi za dvotrećinsku parlamentarnu većinu) od tada smatra socijalističko-liberalnu vladu nelegitimnom. Bajnaija takođe. Što je smešno - ako bi njihovu argumentaciju na ispitu izneo student prve godine politikologije, pao bi. Ali ipak, činjenica je da je vlada izgubila kredibilitet, liberali ih podržavaju iz kvazi-opozicije, mada su oni najviše izgubili. Verovatno neće ni ući u parlament.

Pod uticajem mržnje prema Romima antisemitizam je ustuknuo - u svakom zlu ima i nečeg dobrog, moglo bi se cinično reći. Jevrejski i međunarodni lobi i njihovi domaći plaćenici nisu više krivi za probleme, ili bar ne samo oni, nego uglavnom Cigani, neradnici i veseljaci

Ući će umesto njih partija radikalne desnice, Desni (Jobbik*). Oni su osnivači Mađarske garde, ali pošto je sud zabranio gardu, od tada je kao civilna organizacija... Postoji, al' ne postoji. U civilu svako može da defiluje u uniformi... Smešno. Desni pričaju ono što razočarani siromašni ljudi u provinciji žele da čuju: o ciganskom kriminalu. Jer osećaju kao da je Romima sve dozvoljeno. Da im ukradu kokošku, krompir iz bašte, i da ne rade. A da lumpuju od socijalne pomoći. I da to ne može više tako. Hoće reda.

I tako zemlja stiže tamo gde je već bila: u haos, gde se u ime pravljenja reda žrtvuje demokratija, ako tako nešto uopšte postoji.

Desničari mrze levičare. Pod uticajem mržnje prema Romima antisemitizam je ustuknuo - u svakom zlu ima i nečeg dobrog, moglo bi se cinično reći. Jevrejski i međunarodni lobi i njihovi domaći plaćenici nisu više krivi za probleme, ili bar ne samo oni, nego uglavnom Cigani, neradnici i veseljaci. I dobro, još i oni koji su pokrali zemlju: socijalistička vlada i bankari. I stranci, imigranti, izbeglice.

To neprijateljstvo, to da su ovi, druga strana, pokvareni do srži, izdajice domovine, protivnici svog naroda, ubice itd., prožima sve segmente života. Postoje mađarske prodavnice. Mađarski bajkeri. Ovaj je Mađar, onaj nije Mađar. I jagode. I tako je to u umetnosti, tako je i u književnosti. Po desničarskim intelektualcima, veliki pisci „druge strane", nobelovac Imre Kertes, Peter Esterhazi, Peter Nadaš, u stvari za pare služe međunarodnim interesima, i nije im stalo do domovine, do mađarstva, do nacije, do stvarnosti, do naroda čiji hleb jedu... Prave se postmodernisti, i izdaju mađarske interese.

Poznato je sve ovo, zar ne, u Srbiji, iz Srbije?

Književnost i ovde ima namenu, zadatak. Samo što to nema nikave veze sa književnošću, sa umetnošću. Jedno isključuje drugo. Ovi.

A ni oni nisu ništa bolji. I isključen bi da isključuje. Desilo se skoro da je sud osudio na novčanu kaznu jednog diskriminatora, izbacio je iz plesne škole svog učenika koji je javno priznao da je gej. Diskrimisani, „dobitnik" parnice, koji naravno ništa nije dobio, toliko se obradovao da je kako dolikuje liberalnom homoseksualcu izjavio: to nije dovoljno, novčana kazna ne valja, zatvorom treba kazniti one koji diskriminišu.

To jest, otprilike svakog građanina Mađarske, bilo Mađara, Roma, homoseksualca, pripadnika neke manjine. I tako bi Mađarska mogla da postane najveći zatvor Evrope.

Prevela Kristina Rac

Link

 


 

*Reč „jobbik" na mađarskom ima dva značenja: „desni" i „bolji".

<
Vezane vijesti