200 istoričara iz 30 evropskih zemalja 5 godina je radilo na poređenju pisanja nacionalnih istorija u zemljama Evrope. Rezultati ovog istraživanja su toliko porazni, da je preporuka istraživača da od pisanja nacionalne istorije treba potpuno odustati.

Istoričar Gaj Maršal je godinama proučavao uzvišene predstave Švajcaraca o svojoj srednjovekovnoj prošlosti. Na jednom kongresu istoričara 1990. slušao je svoje kolege iz različitih zemalja kako analiziraju svoje nacionalne mitove, slične švajcarskim predanjima o zakletvi na polju Ritli i herojskim sagama o Viljemu Telu i Arnoldu Vinkelridu.

Umesto da održi svoje predavanje na lokalnu temu, Maršal je pozvao učesnike skupa da uporede nacionalne istorije evropskih zemalja. Pod pokroviteljstvom Evropske naučne fondacije, na svom tadašnjem univerzitetu u Lucernu, organizovao je radionicu na tu temu. Bio je to početak velikog istraživačkog projekta NHIST: Nacionalne istorije Evrope - tumačenja prošlosti. Pod vođstvom nemačkog istoričara Štefana Bergera, koji je trenutno profesor na univerzitetu u Mančesteru, 200 istoričara iz 30 evropskih zemalja pet godina je radilo na poređenju pisanja nacionalnih istorija u Evropi. Rezultati ovog istraživanja biće objavljeni u šest knjiga.[1]

Od Kosova do Finske

Tesna povezanost između nacionalne države i pisanja istorije potiče od činjenice da su obe, i moderna nacionalna država i istorija kao moderna nauka nastale na prelazu 18. u 19. vek. Stare nacije kao što su Francuska i Engleska poznaju pisanje istorijskih hronika od ranog novog veka.

U srednjem veku ikonografski i simbolički uzor postaje devica Marija, koja predstavlja nepovredivost državne teritorije i suvereniteta

Tada se javljaju predstave države kao hrabre device. Još u antici su ženska božanstva kao što je Atina personifikovala gradove. U srednjem veku ikonografski i simbolički uzor postaje devica Marija, koja predstavlja nepovredivost državne teritorije i suvereniteta. Suveren je samo onaj koji uspeva da svoje telo održi netaknutim. U ranijim predstavama, uz devicu se pojavljuje i mladoženja, na primer mletački dužd koji štiti devicu Veneciju. Od 17. veka device Holandija i Helvecija postaju simboli Holandije i Švajcarske. U poeziji toga vremena Helvecija se naziva „švajcarskim čudom, slobodom uzvišene lepote", koja odbija svoje udvarače, evropske moćnike: Savoj, Austriju i Baden sa jedne, i Španiju, Francusku i Veneciju sa druge strane. Ali ključne slike veličanja sopstvene nacije stvorene su tek kada je istorija etablirana kao naučna disciplina. One su danas poznate pod nazivom veliki nacionalni narativi.

Ista nauka koja ih je stvorila, razotkrila je velike nacionalne narative kao konstrukte bez naročite veze sa istorijskom realnošću. Ali ove priče nastavljaju da se razvijaju i žive svoj život odvojen od istorijske nauke preko popularne kulture i naročito programa konzervativnih političkih partija. Snaga njihovog uticaja na svest ljudi je veća ili manja u zavisnosti od zemlje ili regiona u kojima su nastali.

Poređenje velikih nacionalnih narativa od Portugalije do Ukrajine, od Kosova do Finske pokazalo je sledeće: oni uvek slede isti model, koji se uvek sastoji od istih delova. Tu su pre svega mitovi o poreklu naroda i osnivanju država, jer je svima bilo važno da nastanak svoje nacije smeste u što dublju prošlost. Bili to Huni ili Mađari, Goti ili Španci, Vikinzi, Anglosaksonci, Helvećani ili Gali - svi su opširno opevali pleme iz mračnih šuma od kojeg je navodno nastala njihova nacionalna država.

Sledeći zadatak bio je sastavljanje panteona heroja, pri čemu je uzimano sve što bi se našlo pod rukom: u Švedskoj kraljevi Gustaf Adolf ili Karlo XII, u Češkoj reformator Hus, u Italiji pesnik Dante, u Mađarskoj sveti Stefan, u Švajcarskoj obični seljaci Tel i Vinkelrid.

Jedna od središnjih konstanti velikih nacionalnih narativa je i zakleti neprijatelj. Gaj Maršal je primetio da je on često predstavljen kao dekadentni i feminizirani mekušac. Jedan od izuzetaka od ovog pravila je zakleti neprijatelj u švajcarskom predanju. „Naš neprijatelj je uvek zastrašujuće jak, zbog čega je i naš odgovor morao da bude takav", kaže Maršal. Kada se nacionalnim herojima i njihovim zakletim neprijateljima dodele tako istaknute uloge, najvažniji strukturni element nacionalne istorije postaje - bitka.

Kada se nacionalnim herojima i njihovim zakletim neprijateljima dodele tako istaknute uloge, najvažniji strukturni element nacionalne istorije postaje - bitka

Za velike nacionalne narative karakteristična je i podela istorije na mračno doba i doba procvata i podela na faze po ugledu na život čoveka, kao što su narativi o mladosti neke nacije, njenom starenju ili preporodu. Ovo upadljivo vrednovanje pojedinih istorijskih perioda je jedan od dokaza da su nacionalne istorije konstrukti, jer se vrednovanje uvek vrši po kriterijumima koji važe u trenutku kada istoričar piše svoje delo ili bolje rečeno, koji su tada politički poželjni.

Švajcarski veliki narativ pokriva period od Burgundskih ratova do 18. veka i predstavlja ga isključivo kao doba dekadencije i propasti, bez obzira što se ipak radi o čitava tri veka raznovrsnih događaja. „To je vrednovanje iz perspektive 19. veka, koje ima malo toga zajedničkog sa realnim događajima koji su se odigrali u toku ta tri veka, a mnogo više sa liberalnim vrednostima centralizovane savezne države iz 1848", kaže Maršal. Mi konstruišemo i vrednujemo razvoj događaja u prošlosti polazeći od aktuelnog političkog trenutka. Maršal zato velike narative naziva i političkim utopijama projektovanim u prošlost.

Sve je to naše

Nema te nadnacionalne kategorije, kao što je na primer religija, koju veliki narativ neće prisvojiti kao ekskluzivno svoju. Naprotiv, transnacionalni elementi prisvajaju se bez ikakve zadrške: katoličanstvo je i u Španiji i u Poljskoj podjednako centralni element veličanstvene samoreprezentacije, kao što su to protestantizam u Skandinaviji i Nemačkoj i pravoslavlje u Rusiji i Grčkoj.

U velikim zemljama kao što su Engleska i Francuska, odgovor na pitanje o posebnoj misiji nacije je takoreći samorazumljiv i zasniva se na prostim činjenicama definisane teritorije i zajedničkog jezika. U malim zemljama, posebno ako se u njima govori nekoliko jezika i ako su sastavljene od više etničkih grupa, u formiranje nacionalne samosvesti ulažu se posebni napori. Gaj Maršal je u tom smislu poredio Švajcarsku sa Belgijom i Luksemburgom. Ove dve male zemlje su sebe izgradile kao mostove između romanske i germanske kulture, dok je Švajcarska svoju evropsku misiju svela na ljubomorno čuvanje alpskih izvorâ pijaće vode.

U malim zemljama, posebno ako se u njima govori nekoliko jezika i ako su sastavljene od više etničkih grupa, u formiranje nacionalne samosvesti ulažu se posebni napori

U zapadnoj Evropi se, i u nacionalnoj svesti i u istorijskoj nauci, posle Drugog svetskog rata potpuno odustalo od političke upotrebe srednjeg veka. Švajcarska je i ovde izuzetak. „Mi smo jedina evropska zemlja koja od 1848. nije doživela velike potrese i naš veliki narativ je ostao netaknut i otporan na promene", objašnjava Maršal.

Nacionalna istorija je i danas evropski izvozni artikal broj jedan. Ovaj model podjednako preuzimaju stare azijske kulture i mlade afričke države. Na Balkanu je jedna bitka vođena 1389. godine izazvala rat 1998. I u bivšim sovjetskim republikama, od Ukrajine do centralne Azije, upravo je u toku obnova tog modela.

Ubistveni potencijal

Koji je saznajni značaj ovog velikog projekta? Za Gaja Maršala, to je široka potvrda rezultata njegovog dugogodišnjeg bavljenja švajcarskim istorijskim predstavama, „saznanje da je nacionalna istorija u najopštijem smislu te reči istorijski konstrukt. Švajcarska po tome, dakle, nije ni na koji način izuzetna, jer su sastavni delovi nacionalnih istorija svuda isti: svi imaju mračno doba, zaklete neprijatelje i sasvim poseban, treći put."

U 20. veku nacionalna istorija je činila sâm temelj svih fašističkih i autoritarnih režima

Za rukovodioca projekta Štefana Bergera, on pre svega znači buđenje „alarmantne količine skepse u odnosu na svako pisanje nacionalne istorije". Naravno da su nacionalne istorije imale i određenu emancipatorsku ulogu u borbi za ljudska prava i slobode i demokratiju. Ipak, ukupan bilans ostaje negativan, jer su one prečesto služile za pravdanje upotrebe sile, genocida i rata. U 20. veku nacionalna istorija je činila sâm temelj svih fašističkih i autoritarnih režima. A kad god je trebalo legitimisati progone i genocid, gde god se postavilo pitanje granica - tu su bili i istoričari da opravdaju prljavi posao.

Berger govori o „ubistvenom potencijalu velikih nacionalnih narativa" koji za sobom ostavljaju „narativnu mapu ožiljaka".

„Postupak kojim se nacionalni identitet uspostavlja na osnovu istorije nužno završava homogenizacijom, a time i izopštavanjem svega drugačijeg kao stranog i neprijateljskog", tvrdi Berger.

Zbog toga se on zalaže za potpuno odustajanje od daljeg bavljenja nacionalnim narativima: „Istoričari jednostavno treba da odbiju poslušnost".

Kathrin Meier-Rust: Die nationale Mythen made in Europe

NZZ, 22.02.2009.

Prevela sa nemačkog Jelena Gall

 

 

<
Vezane vijesti