Foto: Zvonimir Kuhtić, Hina<br>Foto: Zvonimir Kuhtić, Hina
I u Srbiji je od 2000. godine glavna politička polarizacija bila podela na "modernizante" i "narodnjake" oličene u Demokratskoj stranci sa jedne strane i Srpskoj radikalnoj stranci sa druge strane. Politička dinamika je odredila, tako, da su dve politike izvesno vreme na maestralan način uspevale da jedna drugu komplementiraju i podržavaju.

Pretpostavljam da je emocionalni rolerkoster koji se proizvodio (simulirao) u hrvatskim medijima poslednjih mesec dana stajao u oštroj suprotnosti sa opštom društvenom ravnodušnošću i letargijom. Otprilike kao i sve ostale buržoaske svetkovine i ova se odigrala za uski krug ljudi koji u isto vreme igraju uloge i učesnika i gledalaca i u njoj se odigrava simboličko takmičenje u demonstraciji političkih supstitucija falusa. Bilo je tu dosta "dajem-ne dajem", "hoću-neću piškiti", teatralnog iznošenja principa i crvenih linija preko kojih se neće prelaziti te njihovog gaženja. Možda treba krenuti baš od neposrednog okruženja ne bi li se objasnila hrvatska postizborna kalemburija jer je kroz posve sličan fenomen političke transformacije prošla i politička elita u SrbijiKrešendo je bio teatralno HDZ-ovo napuštanje pregovora o tripartitnom formiranju vlade te konačni povratak Mosta u zagrljaj HDZ-a. Bilo kako bilo, HDZ je uspeo u nečemu što, manje-više i nije bilo baš očekivano: doveo je koaliciju sa najvećim ucenjivačkim potencijalom pred svršen čin. To i jeste bio cilj teatralnog napuštanja pregovora: naterati ih da biraju između vrapca u ruci (ponuđenog sporazuma) i goluba na grani (rizičnih ponovljenih izbora). A rezultat je gotovo komičan: liberalna javnost, koja je godinama gubila glas zahtevajući "nove" i "mlade" političke predstavnike te "podmlađivanje političke scene", sada se žali što mandatara mora tražiti na pretraživaču.

Međutim, tvrditi da je HDZ pobedio u ovom postizbornom kurvarluku bilo bi iznimno pogrešno jer bi to podrazumevalo da je ona druga opcija (Most sa SDP-om formira vladu) bila unekoliko realna opcija - usred politikantskoga haosa neko bi rekao da se sve stvari u političkoj sferi zemalja bivše Jugoslavije dešavaju slučajno, te da su, baš stoga, sve opcije uvek otvorene. Ali iako sve vreme izgleda da (tehnokratskoj estetici okrenuti) Most sa (domoljubnoj estetici okrenutim) HDZ-om ima nešto manje dodirnih tačaka,[1] te da ih sa SDP-om deli nešto više, počev od sličnog profila glasača, preko nešto uglađenije retorike do opšte "modernizacijske" političke paradigme, ispostavilo se da kako god ih baciš - tehnokrate se dočekaju u krilu narodnjaka.

Jedna od posledica diskursa politike shvaćene kao stranačko-politikantskog nadgovaranja je da se dinamika političkih previranja posmatra Pretpostavljeni antagonizam konzervativizma i liberalne agende na kojem se bazirao decenijski politički život nestao je u vidu lastinog repa i pokazalo se da je on tek maglaisključivo u ključu stranačkih odnosa moći i njihovog međusobnog takmičenja u političkoj utakmici, pa u tom diskursu nužno ostaju nevidljive i strukturne motivacije političkih igrača. I možda treba krenuti baš od neposrednog okruženja ne bi li se objasnila hrvatska postizborna kalemburija jer je kroz posve sličan fenomen političke transformacije prošla i politička elita u Srbiji.

I u Srbiji je od 2000. godine glavna politička polarizacija bila podela na "modernizante" i "narodnjake" oličene u Demokratskoj stranci sa jedne strane i Srpskoj radikalnoj stranci sa druge strane. Politička dinamika je odredila, tako, da su dve politike izvesno vreme na maestralan način uspevale da jedna drugu komplementiraju i podržavaju, polarizujući se u, gramšijevskim rečnikom rečeno, pozicionom ratu u kojem sukob nije usmeren ka nekakvoj "pobedi" već ka njegovom perpeturiranju jer sukob kao takav čini osnovu za političku identifikaciju i mobilizaciju glasačke mašinerije. Tako su više od decenije Demokrate svoje izborne i postizborne uspehe bazirale na proizvodnji straha od povratka "divljaka iz devedesetih" dok su Radikali godinama izborne uspehe gradili na eksploataciji tranzicionog resantimana uperenog prema "modernizatorima", "izdajničkim evropejcima" i "fićfirićima" iz stranaka okupljenih oko DS-a.[2]

Tako je to bilo više od decenije, a onda je ovaj balans moći je ispao iz ravnoteže: dva najviđenija čoveka radikala - Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić - napuštaju stranku i formiraju Srpsku naprednu Stranku sa radikalno promenjenom agendom: namesto "narodnjaka" sada oni Kao i u slučaju Napredne stranke u Srbiji, i u Hrvatskoj brak HDZ-a i Mosta izgleda veoma perspektivnotvrde da su postali "modernizatori" i temeljno menjaju svoj politički narativ, posebno odnos prema Evropskoj uniji. I upravo takvi, "sa ljudskim licem" uspevaju da prvo iznenade na izborima 2012. godine a zatim i potpuno izdominiraju na proleće 2014., oba puta formirajući koalicione vlade.

Međutim, nakon što su došli na vlast, a posebno nakon dominantne pobede 2014. naprednjaci pokazuju pravo lice: privatizacija, prekarizacija rada, promena radnog zakonodavstva, deregulacija i liberalizacija tržišta, ukidanje javnih servisa, oštre mere protiv eventualnih znakova društvenih protesta, oštre mere prema svakom radničkom organizovanju, projekti koji direktno pogoduju krupnom kapitalu a na štetu stanovnika i sve ostalo iz reda - liberalne (desne) ekonomske agende. Pretpostavljeni antagonizam konzervativizma i liberalne agende na kojem se bazirao decenijski politički život nestao je u vidu lastinog repa i pokazalo se da je on tek magla, privremena skela za izgradnju jedine konstante postjugoslovenske politike: paralelni proces reprivatizacije privrede i rekonzervativizacije društva. Skela je sad razmontirana a isti se projekat sada izvodi drugim sredstvima a izvođač radova je kompletno desna politička elita. U slučaju SNS-a, dve oštrice politike predvode dvojica najviđenijih autoriteta: Tomislav Nikolić i AlekGreše oni koji neoliberalizam vide kao navalu finansijskog kapitala na pastoralne životne stilove - naprotiv, neoliberalizam juriša upravo na leđima želje za pastoralnih i edipalnih slikasandar Vučić. Dok se Nikolić bavi narodnjačkim temama - ljubavlju prema Srbiji, Rusiji, rakiji, zemlji, njivi, selu, guslama i ostalim licidarskim srcima - Vučić iz usta ne vadi "komoditije", nekakve ibitde, bilanse, surplase i ostatale elemente brokerskog rečnika. Ovaj se model vladavine za sada pokazuje kao superioran, dok je stariji model (levoliberalna naracija - neoliberalna praksa) otišao na bunjište istorije.[3]

Kao i u slučaju Napredne stranke u Srbiji, i u Hrvatskoj brak HDZ-a i Mosta izgleda veoma perspektivno jer amalgam onoga što se samo na prvi pogled ne da amalgamizirati - modernizacije i konzervativizacije - neupitno je dominantan u odnosu na sve ostale političko-marketinške legure, Utoliko, Most uistinu opravdava svoj naziv tek kao most između dve desne demagogije.

Pogled na globalne političke trendove dodatno kristalizira ove dve gotovo identične političke situacije. Pokazuje se, iz primera u primer, da tridesetpetogodišnja tradicija novokonzervativizma redovno dobija formu srastanja nacionalističkog i ekonomskog konzervativizma.[4] U centru ovog projekta stoji jedna misreprezentacija: poput kukavičijeg jajeta podmetnuto pogrešno značenje "modernizacije" koje ju identifikuje sa implementacijom buržoaski definisane "slobode". Ali ono što se od osamdesetih događa na globalnom nivou ipak nije nikakva modernizacija već upravo suprotno: retrogradna reakcija i rekonzervativizacija jer se paralelno sa rekonstrukcijom vlasničkih i odnosa deregulacije eksploatacije u proizvodnji rekonstruišu i kapitalistički hijerarhijski odnosi, njegova estetika i odnosi moći. Greše, utoliko, oni koji neoliberalizam vide kao navalu finansijskog kapitala na pastoralne životne stilove - naprotiv, neoliberalizam juriša upravo na leđima želje za pastoralnih i edipalnih slika. Spoj ekonomskih i nacionalnih konzervativaca ispostavlja se da je više od jednostavnog odnosa međusobnog privlačenja i pokazuje se pre kao istorijska nužnost.


 

[1] Iako je Most, koliko znam, ispao iz šinjela HDZ-a

[2] Jer Demokratska stranka je gotovo redovno osvajala manje glasova od Radikala, ali je oko sebe imala koaliciju stranaka i strančica sa kojima je relativno lako sklapala postizborne saveze ostavljajući radikale izopštenim.

[3] Zemlje bivše Jugoslavije nisu usamljene. Viktor Orban, Vladimir Putin, Erdogan i slični: svi oni vladaju na sinkretizmu dve desne demagogije

[4] Idealtipski primer je Donald Tramp. Ono za šta su u Srbiji potrebna dva lidera jedne stranke a u Hrvatskoj dve samostalne stranke Donald Tramp obuhvata u jednoj ličnosti.

Ključne riječi: HDZ, neoliberalizam, Most
<
Vezane vijesti