Strateške greške Putin je načinio mnogo prije izbijanja ukrajinske krize 2014. i rata 2022. Njegov djelomični zaokret od prozapadnog neoliberalizma k ideologiji „ruskog svijeta“ bio je iznuđen.
Rat u Ukrajini izbio je zbog krize svetskog kapitalističkog sistema čija akutna faza je počela finansijskim slomom 2008. Neoliberalni globalizovani kapitalizam nije održiv sistem zbog ekonomskih, socijalnih, političkih i ekoloških razloga. Rešavanje krize enormnim emitovanjem novca i socijalizovanjem bankarskih gubitaka bilo je samo privremeno. Pandemija je strukturnu krizu samo pogoršala. Države svojim intervencijama više nisu bile u stanju da stabilizuju sistem. Lenjin je tvrdio da kriza nastupa ne samo zbog toga što podređene klase više ne mogu da žive na stari način, već i zbog toga što vladajuće klase ne mogu više da vladaju na stari način. MMF, Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije više nisu delotvorne. U takvim okolnostima u istoriji kapitalizma izbijali su ratovi, sukob interesa rešavan je upotrebom brutalne sile.
Na istoku Evrope rat se vodi između Rusije, na jednoj strani i SAD i njenih saveznika, na drugoj. Ukrajina je samo poprište sukoba. Oružana borba se vodi baš u njoj zbog geopolitičke pozicije te mlade države i nesposobnosti njene političke elite da utvrdi spoljnopolitičku orijentaciju države koja odgovara okolnostima u koijima se ona našla. Sam naziv Ukrajina sve govori. Ona je granična država, “krajina”na srpskom. A Krajina je “krvava haljina”. Ukrajina je prostor na kome se Rusija branila od agresija sa Zapada, u modernoj istoriji od Napoleonovog napada do dva svetska rata u dvadesetom veku. Ukrajina za Rusiju predstavlja “stratešku dubinu”, “prednji prostor” na kome se ona suprotstavljala stranoj agresiji. Zbog toga je Bžežinski i tvrdio da bez Ukrajine Rusija nije velika sila, a sa njom to automatski postaje. Nezavisnoj Ukrajini takva pozicija ne odgovara, jer je u ratovima Rusije sa Zapadom ona uvek najviše stradala. Ali, ta država nema dovoljno moći da bude samostalna. Njena strateška dilema je “kome će se privoleti carstvu”, Rusiji ili SAD. Posle Majdana 2014. nedorasla politička elita, uz to još nacionalno i ideološki ostrašćena, izabrala je Zapad. U Ustav je februara 2019. uneta odredba da Ukrajina želi da bude članica EU i NATO. Odluku je potpisao predsednik Petro Porošenko, a tom činu je prisustvovao i tadašnji predsednik Evropskog saveta Donald Tusk koji je izjavio da nema Evrope bez Ukrajine. Tim činom Ukrajina je još jednom potvrdila svoju evroatlantsku orijentaciju i definitivno se konfrontirala sa Rusijom. Sad trpi stravične posledice takve tragične greške. I dobar deo stanovništva sledio je zapadnu fatamorganu.
Ruska propaganda i sam Putin nastoje da aktuelni rat predstave kao sukob civilizacija. Ali, takav ideološki stav u Kremlju su prihvatili tek kada su uvideli da na Zapadu Rusiju ne žele kao ravnopravnog partnera. Formiran kao agent KGB-a, Putin svakako na nastupa sa pozicija čvrstih opredeljenja, ideologiju prilagođava okolnostima. Od početka svoje političke karijere on je podržavao kapitalizam i “autoritarnu liberalizaciju” Rusije. Verovao je da je to sistem koji će omogućiti obnovu njegove zemlje kao velike sile. Ruski levičar Roman Kunicin ukazuje da je Putin posle dolaska na vlast dosledno nastavio neoliberalnu tranziciju. Reforma penzionog sistema počela je 2000. godine. Zdravstvo i visoko obrazovanje tokom njegove vladavine su komercijalizovani. Vlada najavljuje skoru privatizaciju pošte i železnice. Neoliberalni kurs koji je započeo Gajdar, nastavljеn je u ekonomiji pod Putinom, i u tom smislu je apsurdno optuživati ga da „oživljava SSSR“.
Jeljcinovom odlasku sa vlasti prethodio je niz koraka koji su prilično pokvarili odnose Ruske Federacije sa SAD i NATO, ističe Kunicin. U martu 1999. godine ruski premijer Primakov je naredio da se avion kojim je leteo za Vašington okrene iznad Atlantika. Bio je to protest protiv početka bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO zemalja. I Jeljcin ga je podržao. Zapadni lideri nisu bili ništa manje šokirani kada je u junu 1999. Jeljcin naredio ruskim mirovnim snagama stacioniranim u bivšoj Jugoslaviji da zauzmu aerodrom Slatina kod Prištine.
Putin je odmah počeo da popravlja narušene odnose sa Zapadom, upozorava Kunicin. Rusija je prestala da podržava Srbiju. Milošević je završio u haškom zatvoru, gde je i preminuo. Putin je napustio vojne stanice za praćenje u Vijetnamu i na Kubi. On je 2001. podržao američku „protivterorističku operaciju“ u Avganistanu i pomogao SAD da ubede bivše azijske republike SSSR-a da prihvate američke vojne baze. Istovremeno, u Uljanovsku je organizovan pretovarni punkt za NATO avione. Putin je 2002. sa Bušom potpisao sporazum kojim se Rusija odsekla 2.200 svojih nuklearnih bojevih glava, a 2010. godine potpisao je sporazum START-3 sa Sjedinjenim Državama.
Od samog početka perestrojke SSSR se sve više oslanjao na izvoz gasa i nafte u zemlje zapadne Evrope. Na kraju je njegova privreda postala kritično zavisna od izvoza energenata, a rukovodstva RSFSR-a, Ukrajinske SSR i Beloruske SSR postali su glavni korisnici toga. Najveće rezerve nafte i gasa (ako se ostave po strani Azerbejdžan i Turkmenistan) nalazile su se na teritoriji RSFSR, u Sibiru, a gasovodi i naftovodi išli su kroz Ukrajinu i Belorusiju do zapadne Evrope. Do 1991. rukovodstvima te tri slovenske republike SSSR-a postalo je jasno da im za trgovinu sa Zapadom nije potreban savezni centar. Od tog trenutka Gorbačov je bio osuđen na propast.
Kunicin ističe da je Ruska Federacija danas svedena na dobavljača jeftinih ugljovodonika za zemlje Evropske unije, pre svega Nemačku, Austriju i Italiju. Čim evropske zemlje nađu zamenu za ruski gas, ili on prestane da im bude neophodan, sve će se dramatično promeniti. Gas sa sibirskih nalazišta može da se prodaje Kini, a sibirskim kompanijama je isplativije da to rade direktno. Neće im više biti potrebna Moskva, federalni centar koji je u ekonomskom smislu od 1991. godine delovao kao posrednik između sibirskih naftnih i gasnih nalazišta i evropskih zemalja potrošača. Možda će lokalni funkcioneri i oligarsi početi da razmišljaju slično kao Jeljcin, Kravčuk i Šuškevič 1991. godine. I tada, zaključuje Kunicin, uopšte više neće biti toliko važna osoba koja sedi u bunkeru u Novoogarevu kod Moskve.(1). Sličnu mogućnost nedavno je pomenuo i ekonomista Branko Milanović.
Zašto je Rusija napala Ukrajinu? Jurij Mišutkin definiše imperijalizam kao vojno-politički i ekonomski sistem koji ima za cilj osvajanje teritorija i resursa drugih zemalja. Rusija se ukrajinskim ratom bori protiv zapadnog imperijalizma. Ali, to je borba za interese svog matičnog kapitala, a ne za interese radnih naroda Rusije i Ukrajine. Prema Mišutkinu, prava borba protiv imperijlaizma je borba za preporod socijalizma i ujedinjenje socijalstičkih republika na teritoriji bivšeg SSSR-a. (2)
Strateške greške, dakle, Putin je načinio mnogo pre izbijanja ukrajinske krize 2014. i rata 2022. Njegov delimični zaokret od prozapadnog neoliberalizma ka ideologiji „ruskog sveta“ bio je iznuđen. Na Zapadu Putinovo današnje ponašanje pokušavaju da tumače njegovim nepovoljnim psihičkim stanjem. Jedan od najboljih poznavalaca postsovjetskog prostora, Anatol Liven smatra da je to manevar čiji je cilj da se blokiraju pregovori sa Rusijom. Jer, sa ludakom se ne može razgovarati.
Liven smatra da je Putin pogrešio 2013. godine, kada je ruska vlada ubedila predsednika Ukrajine Janukoviča da se pridruži Evroazijskoj uniji kojom dominiraju Rusi. To je pokrenulo proteste u Kijevu koji su na kraju doveli do “obojene revolucije” 2014. koju su podržale SAD. Janukovič je zbačen sa vlasti a veći deo Ukrajine prešao je u zapadni tabor. Ova ruska politika potcenila je dubinu i obim želje mnogih Ukrajinaca da krenu ka Zapadu. Još devedesetih Liven i drugi analitičari upozoravali su da bi svaki pokušaj da se Ukrajina u potpunosti uvede u ruski ili zapadni tabor podelio zemlju i doveo do građanskog rata. O političkoj podeljenosti Ukrajine svedoči i činjenica da je oko 50 posto Ukrajinaca glasalo na svim izborima od nezavisnosti za dobre odnose sa Rusijom. Liven takođe ističe da je do 2014. godine pomoć Rusije Ukrajini u vidu subvencionisanja gasa uveliko nadmašivala onu sa Zapada. Štaviše, ruska pomoć je bila avansna, dok je Evropska unija nudila samo nejasan oblik udruživanja bez obećanja o konačnom članstvu.
Putinova greška je, smatra Liven, što posle Majdana rusku vojsku nije poslao da okupira onu polovinu Ukrajine koja je izabrala Janukoviča i da ga proglasi i dalje legalnim predsednikom. Putinov režim je odlučio da pruži podršku ograničenoj pobuni separatista u regionu Donbasa. Putin je pokazao ovu uzdržanost uprkos činjenici što je 2014. ukrajinski vojni otpor bio minimalan, a incidenti poput masakra proruskih demonstranata u Odesi dali bi Moskvi odličan izgovor da interveniše. Liven misli da su ključni razlozi bili pre svega Putinovo uverenje da će mnogi Ukrajinci nastaviti da se trajno identifikuju sa Rusijom i da će razočaranje Zapadom, i duboka politička i ekonomska kriza na kraju vratiti Ukrajinu prijateljstvu sa Rusijom. Takođe, Putin je naivno verovao da se Francuska i Nemačka mogu ubediti da se distanciratju od Sjedinjenih Država i da postignu kompromis sa Rusijom oko evropske bezbednosti. Tu iluziju podgrevalo je i nemačko- francusko sponzorstvo mirovnog sporazuma Minsk II o Donbasu iz 2015. Posle dolaska na vlast Donalda Trampa došlo je i do napetosti između Evrope i Amerike. Iako Pariz i Berlin nisu učinili ništa da nateraju Ukrajinu da primeni sporazum iz Minska, čini se da je Putin još u januaru ove godine i dalje verovao da bi predsednik Makron mogao da stavi veto na dalje proširenje NATO-a, što bi Rusiji donelo diplomatsku pobedu i dovelo do raskola između Pariza i Vašingtona.
Sveobuhvatno rusko razočaranje Parizom i Berlinom bilo je ključni faktor u ubrzavanju ruske invazije, smatra Liven. Tome treba dodati i loše obaveštajne informacije ruskih tajnih službi o sposobnosti i volji Ukrajine da se odupre. Ali, treba imati na umu da je i većina zapadnih vojnih analitičara očekivala da će Rusija izvojevati relativno brzu pobedu. Jedan od razloga za neuspeh je očigledno bio preambiciozan plan da se zauzme Kijev i zbaci ukrajinska vlada uz istovremeni napad na nekoliko drugih frontova. Takav plan doveo je do toga da su ruske snage svuda bile preslabe. Ali ni to nije bila potpuno iracionalna strategija, tvrdi Liven. Na početku rata Sjedinjene Države su ponudile da evakuišu predsednika Zelenskog. Da je on pobegao, ukrajinska vlada bi se možda raspala, a otpor bi bio znatno oslabljen. (4)
Velike krize su situacije u kojima padaju maske i politički i drugi akteri prikazuju se u pravom svetlu. Tako je krajem februara predsednica evropske Komisije Ursula fon der Lajen izjavila da je cilj sankcija uništavanje ruske industrijske baze. Njen sunarodnik, sociolog Volfgang Štrek napominje da je ona, kao Nemica, verovatno imala na umu Morgentau plan. To je bio predlog Ruzveltovih saradnika da se posle okončanja Drugog svetskog rata Nemačka zauvek pretvori u agrarnu zemlju. Štrek ističe da ovakve izjave nisu ponavljane, verovatno zbog toga što bi to predstavljalo priznanje da je EU jedna od zaraćenih strana. Sankcionisanje ruskih naučnika i umetnika nemački sociolog poredi sa makartizmom. (5)
Intelektualci ne zaostaju za političarima u jednostranim i ostrašćenim intrepretacijama aktuelnog rata. Pol Krugamn, koji je do sada bio umereni kritačar neoliberalizma i globalizacije, objavio je 28. aprila kolumnu u Njujork tajmsu u kojoj je u rusofobiji nadmašio Belu kuću. Amerika, kaže on, iako nije direktno uključena u rat, ponovo radi ono što je radila u godini pre Perl Harbura. Uz pomoć svojih saveznika ona služi kao „arsenal demokratije“, dajući braniocima slobode materijalna sredstva za nastavak borbe. Britanija 1940, kao i Ukrajina 2022, postigla je neočekivan uspeh protiv naizgled nezaustavljivog neprijatelja, pošto je Kraljevsko vazduhoplovstvo sprečilo pokušaj Luftvafea da postigne superiornost u vazduhu, što je bio neophodan preduslov za invaziju. Ipak, do kraja 1940. Britanci su bili u strašnoj nevolji, njihov ratni napor je zahtevao ogroman uvoz, uključujući i vojnu opremu i osnovne stvari poput hrane i nafte, a ponestajalo im je i novca. Frenklin Delano Ruzvelt je odgovorio Zakonom o lendlizu koji je omogućio prebacivanje velikih količina oružja i hrane opsednutim Britancima. Ova pomoć nije bila dovoljna da preokrene tok rata, ali je Vinstonu Čerčilu obezbedila resurse koji su mu bili neophodni da se Britanija održi. Sada je lendliz ponovo oživeo, piše Krugman, a vojna pomoć velikih razmera stiže u Ukrajinu, ne samo iz Sjedinjenih Država. Zahvaljujući ovoj pomoći, ruska strategija iscrpljivanja zapravo snažno deluje protiv Putina. Ruska ekonomija je mnogo veća od ukrajinske, ali je mala u poređenju sa američkom, a kamoli sa kombinovanim ekonomijama zapadnih saveznika. Sa svojom ograničenom ekonomskom bazom, čini se da Rusija nema kapacitet da nadoknadi svoje gubitke na bojnom polju. Ukrajinska vojska, naprotiv, iz dana u dan postaje sve bolje opremljena, sa sve više teškog naoružanja. Ako Ukrajina zaista pobedi, smatra Krugamn, to će biti trijumf za snage slobode svuda. Potencijalni agresori i ratni zločinci biće obeshrabreni. Zapadni neprijatelji demokratije, od kojih su mnogi bili veliki Putinovi obožavaoci, dobiće poučnu lekciju o razlici između mačo držanja i prave snage. Iako će zasluge za pobedu, ako se ona ostvari, pre svega pripadati samim Ukrajincima, to ne bi bilo moguće bez hrabrog i efikasnog vođstva u nekim, ali ne svim zapadnim zemljama. A Džo Bajden je uradio neverovatan posao. Održao je zapadnu alijansu na okupu, istovremeno snabdevajući Ukrajinu potrebnim oružjem. On je verovatno učinio više od ranijih američkih predsednika da odbrani slobodu. Ali, pitanje je da li će ikad dobiti prizanje koje zaslužuje, zaključuje dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju.(5) Nivo identifikacije sa establišmentom demonstriran je i činjenicom da autor kad god misli na postupanje SAD u vezi sa Ukrajinom piše “mi”. Ako ništa drugo, bar je jasno označio ko sve učestvuje u ratu i na koji način.
U Rusiji i dalje ponavljaju možda najveću grešku u vezi sa susednom državom negiranjem ukrajinske nacionalne posebnosti. Ukrajina je složene država po svom nacionalnom sastavu stanovništva. Njen ustav taj pluralni karakter države ne priznaje, a prava građana čiji maternji jezik je ruski negirana su naročito posle 2014. Ipak, to ne daje pravo radikalnim ruskim nacionalistima i šovinistima da negiraju postojanje ukrajinske nacije.
Državna agencija RIA NOVOSTI objavila je 3, aprila članak Timofeja Sergejceva Šta Rusija treba da radi sa Ukrajinom. Autor ističe da je denacifikacija neophodna kada većinski deo populacije podržava nacistički režim. U takvoj situaciji ne važi pravilo da je vlada loša, a narod dobar. Denacifikacija predstavlja skup mera koje se primenjuju na one osobe koje nisu izložene direktnim kaznama kao ratni zločinci. Tu spadaju i pasivni nacisti koji su takođe krivi. Zemlja koja se denacifikuje ne može biti suverena i Rusija prema njoj ne može postupati na liberalni način, tvrdi Sergejcev. Naziv Ukrajina ne može biti zadržan. Ukrajinstvo je veštačka antiruska konstrukcija koja nema vlastiti civilizacijski sadržaj. Banderisti su samo prerušeni izvršioci evropskog projekta nacističke Ukrajine. Denacifikacija Ukrajine je stoga neizbežno njena deevropeizacija. U članku se sugerira da je skoro svaki Ukrajinac nacista. Takvim ekstremističkim tvrdnjama iz Moskve uspešnije mobilišu otpor Ukrajinaca nego medijski nastupi Zelenskog. (6)
Na početku invazije u Rusiji je bilo organizovano više protesta protiv “Putinovog rata”. Kasnije su oni utihnuli, iako je i zvanični Kremlj potvrdio da ruska vojska trpi značajne gubitke. Iako su učesnici antiratnih demonstracija masovno hapšeni, jedan od vodećih savremenih ruskih marksista Boris Kagarlicki smatra da represija nije jedini razlog izostanka masovnijeg nezadovoljstva. On smatra da se u Rusiji razvilo apolitično i atomizovano društvo koje reaguje samo na događaje koji direktno utiču na lični, porodični ili profesionalni život pojedinaca. Sastav trupa koje se bore u Ukrajini je svesno izabran tako da praktično ne postoji komunikacija između vojnika na ratištu i ostatka društva. Većina vojnika, pa čak i značajan deo mlađih oficira, regrutuju se iz zaostalijih regiona zemlje i iz malih gradova i sela koji nisu međusobno povezani i potpuno su izolovani od industrijskih, administrativnih i kulturnih centara. Radi se uglavnom o vojnicima koji su angažovani ugovorima, nekoj vrsti profesionalca.
Kagarlicki smatra da su čelnici ruske vojske sledili američko iskustvo. Posle Vijetnamskog rata, koji je izazvao snažan otpor civilnog društva, vladajući krugovi Sjedinjenih Država su odlučili da regrutnu vojsku zamene profesionalnom. Takvi vojnici izolovani su od domaćeg stanovništva i mnogo su podesniji ukoliko se rat vodi na stranoj teritoriji i za sumnjive ciljeve. Zato ni dva rata sa Irakom, ni dugotrajna i neuspešna ekspedicija u Avganistanu nisu izazvali unutrašnju političku krizu u Sjedinjenim Državama. Kagarlicki ističe da je ruska elita prihvatila koncpet profesionalne vojske, između ostalog, posle lekcija Avganistana, koji je odigrao ulogu sovjetskog Vijetnama, i traume Prvog čečenskog rata. Otuda ovaj moskovski sociolog misli da su zvaničnici bili potpuno iskreni kada su govorili o nedopustivosti upotrebe vojnih obveznika u Ukrajinskom ratu. (8)
Bez obzira na to kad će se rat u Ukrajini okončati i ko će pobediti, sukobi u međunarodnim odnosima biće nastavljeni. Ovaj rat je samo deo, momenat velike borbe za hegemoniju u svetskom kapitalističkom sistemu. SAD nastoje da spreče Kinu da ospori američku privilegovanu poziciju. Neizvesno je ko će pobediti. Obe strane suočavaju se sa značajnim unutrašnjim problemima. U Sjedinjenim Državama društvo je sve više podeljeno. Kina ima ozbiljne ekonomske probleme i nije sigurno da će njen privredni rast u narednom periodu biti tako dinamičan kao u poslednje četiri decenije. Ukrajinski rat američkoj eliti vlasti služi tome da disciplinuje svoje zapadne saveznike i čvrsto ih poveže u jedinstven antikineski blok u kome bi se nalazile i brojne azijske zemlje. To bi Amerikancima dalo stratešku prednost u odnosu na glavnog konkurenta. Ali, Mao Ce Tung je govorio: “ Vetar sa istoka pobeđuje vetar sa zapada.“
Autor je politikolog iz Zrenjanina.
-
Роман Куницын Путин – Горбачев сегодня?
-
Юрий Мишуткин, Беды России и страхи либералов
-
Anatol Lieven, Reckless and ruthless? Yes. But is Putin insane? No.
-
Wolfgang Streeck, Return of the King,
-
America, Again the Arsenal of Democracy By Paul Krugman
-
Тимофей Сергейцев, Что Россия должна сделать с Украиной
-
Борис Кагарлицкий, Социология беды