Današnja Rusija više nije ona koja se uspješno opirala imperijalističkoj strategiji – kao Sovjetska Rusija sa Crvenom armijom.
Sposobnošću da iz prošlosti raspali iskru nade obdaren je samo onaj istoričar koji je prožet svešću da ni mrtivi neće biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj nije prestao da pobeđuje.
Valter Benjamin (1)
Možda je sasvim slučajno što su tenzije između Srbije i Kosova ponovo oživele. Ali, slučajno ili ne, radi se o simbolično i suštinski značajnim događajima. Ako Ruska Federacija ne želi da doživi sudbinu jugoslovenske federacije i ako Rusija ne želi da bude Srbija, mora da učini sve da izbegne vojni ishod srpskog tipa koji Ukrajina i kolektivni Zapad žele da joj nametnu u Donbasu, i preko Donbasa Ruskoj federaciji u celini.
U idealnom scenariju Rusija mora da pobedi u ratu u Donbasu, ali šta to znači? Realno, to bi moglo značiti uspostavljanje demilitarizovane zone (DMZ) kao na kraju korejskog rata. Međutim, ovo može biti i lažna nada. Ukrajinski napad dronom na ruski aerodrom, uz donošenje drugog ogromnog paketa finansirske pomoći koju je američki Kongres odobrio Ukrajini, jasni su dokazi da bi napadi na Rusiju mogli biti pokrenuti i izvan područja DMZ-a.
Ostavimo na trenutak ovu zamršenost po strani i vratimo se aktuelnosti srpske sudbine za savremenu Rusiju.
Mnoge stvari su prilično očigledne, ali neke nisu. Dozvolite mi da prvo nabrojim ono što je očigledno. Rat NATO-a protiv Jugoslavije bio je najjasniji dokaz o tome kakav svetski poredak je Zapad hteo da uspostavi posle Hladnog rata. Zaista se nije radilo o Sovjetskom Savezu ili postsovjetskom prostoru.
Jugoslavija nikada nije bila deo SSSR-a i stoga nije bila deo postsovjetskog prostora. Jugoslavija se uvek branila od Sovjetske Rusije, uglavnom pod Staljinom. Njen odbrambeni stav i doktrina su pretežno bili namenjeni odvraćanju napada iz SSSR-a, a ne toliko od strane SAD ili NATO-a. Jugoslavija nije bila hladnoratovski neprijatelj SAD ili Zapada. Bila je to zemlja – osnivač pokreta nesvrstanih. Pa ipak, NATO je bombardovao tu zemlju.
Jugoslovenski ishod je takođe otkrio relativnu irelevantnost istorije i civilizacije u ponašanju imperijalizma. Srbija je znatno pomogla saveznicima tokom Drugog svetskog rata. Ona je bila hrišćanska, dok su Bosna i Kosovo bile uglavnom islamske u civilizacijskom i kulturnom smislu. NATO je pomogao Bosni i Kosovu i bombardovao Srbiju. Oni koji se nadaju da će se odupreti zapadnom imperijalizmu dok gledaju na svet i neprijatelja kroz religiozno-civilizacijska filozofska sočiva nikada neće pobediti imperijalizam niti će moći da mu se uspešno odupru.
Kad je u pitanju uništavanje Jugoslavije radilo se o uspostavljanju principa da u postsovjetsko doba samo Zapad, na čelu sa SAD, može da odlučuje o legitimnoj upotrebi nasilja od strane države, izvan ili unutar njenih priznatih granica. Pravi prevod pojma „unipolarno“ je da Zapad odlučuje o ratu i miru.
To je bila globalna primena definicije Maksa Vebera, po kojoj država ima monopol na legitimnu upotrebu sile. U svetu posle Hladnog rata, SAD su bile jedina takva država, a sve ostale države su svedene na „podređene države“ ili jednostavno „poddržave“.
Sjedinjne Države i NATO su sprečili jugoslovensku državu da upotrebi silu u njenim granicama, koje su priznale Ujedinjene nacije, kako bi ona zaštitila te granice i tu državu. Licemjerno, SAD i NATO su srušili ovu univerzalno prihvaćenu normu vodeći rat na tuđem suverenom nacionalnom prostoru. Činili su to istovremeno vojno napadajući i uništavajući zemlje, daleko izvan svojih granica- države koje nisu predstavljale pretnju SAD i njihovim nacionalnim interesima (npr. Irak).
Tako bi izgledao svetski poredak i danas da nije ojačala Rusija deceniju nakon rušenja Jugoslavije. Takođe, tako će izgledati i svetski poredak u budućnosti ako Rusija bude poražena u Donbasu i, da kažem, na Krimu.
Mnogi ruski čitaoci se možda ne slažu sa onim što sam do sada rekao, a još manje će prihvatiti ono što dalje nameravam da kažem. Najdublja lekcija Jugoslavije je da je sama sebe osudila na poraz promenom sopstvenog načina razmišljanja. Slično se dogodilo i u Rusiji.
SFRJ je bila vojno neosvojiva. Čak se i Staljin nije usudio da je napadne iako je komandovao Crvenom armijom koja je pobedila u Drugom svetskom ratu. Razlog je bio političko-vojni model koji je sprovodio maršal Josip Broz Tito. To je bio model partizanskog ratovanja u kome se on istakao, boreći se protiv nacista. Tito je svoje partizansko iskustvo pretvorio u vojnu doktrinu nacionalne odbrane. Jugoslovenska vojska, koja je postala konvencionalna armija, bila je osposobljena da vodi partizanski rat i da neprestano pruža otpor.
Jugoslovenska sposobnost vojnog odvraćanja nije postojala u vakumu. Bila je organski integrisana sa konceptom socijalstičkog samoupravljanja i obnovom Jugoslavije, uspešne federalne, multinacionalne države, pod vođstvom Saveza komunista.
Sa Titovom smrću i dolaskom Slobodana Miloševića na vlast kao šefa Socijalističke partije Srbije (SPS), paradigma se promenila u nešto što je poznato ruskim čitaocima. Srpski nacionalisti u građanskom društvu, malim nacionalističkim partijama, i konačno unutar samoog SPS-a tvrdili su da su socijalizam i federalizam bili izuzetno nepovoljni za srpsku većinu. Naglašavali su da Tito, kao Hrvat i komunista, nije baš mario za srpski narod. Tako su Srbi počeli da demontiraju Titov model.
Kosovsku državu stvorio je Zapad uz kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti UN. Ali taj proces može se pratiti od govora Slobodana Miloševića (1989. Prim.prev) u kome je on praktično u komadiće razbio titoistički multinacionalni model Jugoslavije i izneo nacionalistički srpski koncept koji su ultranacionalisti promovisali. To je bio zloglasni govor u kome je, možda i tačno, tvrdio da je Kosovo kolevka i sedište velikosrpske civilizacije.
Pošto je u suštini preživela vazdušni rat NATO-a, ukopana jugoslovenska vojska je mogla da nanese teške žrtve NATO snagama, da ih je uvukla u kopnenu ofanzivu od koje je bila sposobna da se brani. Ali, dominantna doktrina u Srbiji odrekla se titoističke paradigme čiji je aspekt bila njegova vojna doktrina. Ono što je zavladalo umesto titoizma u stvari je bio bio predtitoizam. Srpski nacionalizam pre Drugog svetskog rata nije imao kapacitet da se bori protiv imperijalizma i da ga pobedi. Kraljevina Jugoslavija bila je slaba država. Bili su potrebni titoizam i partizansko iskustvo kako bi bila stovorena snažna multinacionalna socijalistička federacija sa vojskom sposobnom da uverljivo odvrati i Zapad i Istok. Bez toga, srpski nacionalizam jednostavno nije bio ideološki naoružan i spsoban da porazi imperijalizam u dugotrajnom ratu, kao što je to učinio prijatelj Jugoslavije, Vijetnam.
Rusija pod Jeljcinom išla je istim putem kao Srbija pod Miloševićem. Da li je potpuno napustila taj put i počela da se vraća na pravi? Da budem dramatičniji – da bi pobedila imperijalizam na ukrajinskom frontu, ruska armija će morati da se bori kao što je to radila Crvena armija.
Imperijalistička strategija protiv Rusije je onakva kakva je bila od 1917. Imperijalizam je suštinski isti – postoji kontinuitet u njihovom dugotrajnom sukobu, ali Rusija više nije ista. Današnja Rusija više nije ona koja se uspešno opirala imperijalističkoj strategiji – kao Sovjetska Rusija sa Crvenom armijom.
Da bi spasila samu Rusiju od velike strategije imperijalizma koju predvode SAD/NATO a u kojoj je Ukrajina samo najisturenija, ruska armija će morati ponovo da se bori kao – da ponovo postane – Crvena armija. Može li se očekivati da se armija bori kao Crvena armija, a da je „crveno“ izbrisano i zamenjeno ideologijom i paradigmom čije rušenje je i stvorilo Crvenu armiju?
-
Valter Benjanim, Eseji, Beograd, 1974, str. 81. Prev.Milan Tabaković
