Branko Čečen, novinar i analitičar srbijanskog društva: Surovost Vučićevog režima sastoji se u kafkijanskom mučenju ljudi. Stanje je neodrživo: nelegalni su, ili nelegalno rade predsednik, vlada, parlament, tužilaštvo i svaka druga institucija sistema sve do Ustavnog suda. Čini se da će vlast pokušati da omete građane Srbije da dođu u Beograd, pa je moguć čak i obračun policije i demonstranata. Možemo slobodno da kažemo da će se u subotu u Beogradu dogoditi nešto izuzetno značajno, ali šta tačno, ne verujem da iko može da pretpostavi.
Za dva dana (subota, 15. ožujka) u Beogradu će se dogoditi po svemu sudeći najvažniji u nizu prosvjeda u Srbiji, u neprekidnom prosvjednom valu započetom prije četiri mjeseca, nakon što je 15 ljudi poginulo zbog urušavanja nadstrešnice željezničke stanice u Novom Sadu. Prosvjed su započele opozicione stranke i aktivističke grupe u Novom Sadu, ali su ga studenti blokadama fakulteta i prosvjednim skupovima koji su se proširili čitavom Srbijom, učinili masovnim i odveli čak i do najjačih uporišta vlasti.
U međuvremenu prosvedima su se izravno priključili ili su ih podržali brojni profesori, liječnici, umjetnici, sportaši, taksisti, poljoprivrednici i mnogi drugi. Prema posljednjim istraživanjima podrška vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci pala je na ispod 20 posto, a podrška predsjedniku Aleksandru Vučiću osobno, koji je uzurpirao sve razine vlasti, kršeći same temelje ustava i zakona, tek je neznatno veća.
Studenti odlučuju o svojom postupcima u plenumima, bez proklamiranih lidera te izbjegavaju slanje otvorenih političkih poruka i izravno traženje smjene vlasti u državi. Naoko samo postavljaju logična pitanja i traže suvisle odgovore.
No, proces koji su pokrenuli i začudno vješto ga kontroliraju, ukazujući brojnim primjerima na ogromne razmjere dugotrajnog uništavanja srpskog društva, nesmiljeno otkriva nesposobnost, licemjerje i laži vodeće političke elite na čelu sa sveprisutnim Aleksandrom Vučićem, koji s pozicije predsjednika države provodi državni udar. Ono što su započeli studenti pretvorilo se u opću pobunu protiv organiziranog ponižavanja koje je kroz godine dovelo do zatiranja temeljnih ljudskih prava, uz neprekidno plašenje nepostojećih unutarnjim i vanjskim neprijateljima.
Branko Čečen novinarski je veteran, bivši višegodišnji urednik, potom i direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, a danas freelance novinarski trener i mentor te medijski analitičar koji se, kako su se prosvjedi razvijali, prometnuo i u cijenjenog analitičara srbijanskog društva općenito. Njegovi britki komentari srbijanske “revolucije koja traje” iznimno su popularni na društvenim mrežama, a rijetki mediji u Srbiji koji nisu pod kontrolom vlasti sve češće ga zovu da komentira aktualne događaje. Intervju za H-Alter prvi je, ali vrlo iscrpan, njegov istup na tu temu u hrvatskim medijima.
Duga je povijest protesta protiv vlasti u Srbiji. Pratili ste ih kao novinar. Bili ste i jedan od onih kojima je vlast “crtala metu na čelu” zbog istraživačkog novinarskog rada, tvrdeći da ste državni neprijatelj. Sada redovito pratite i komentirate aktualnu, nikada dužu i nikada ozbiljniju pobunu u suvremenom srpskom društvu. Gdje je Srbija, kako je do toga došla i kamo ide? I koja je uloga medija u čitavoj priči?
Vlast Aleksandra Vučića, jer to se nikako drugačije ne može nazvati, novi je, blago rečeno, izazov za društvo u Srbiji. To je neuporedivo sofisticiraniji autoritarni režim nego što je to bio onaj Slobodana Miloševića i svakako mnogo efikasniji. Iako su Milošević i ljudi koji su stekli moć pod njim čak i lišavali života, slobode i imovine nezavisne novinare, Vučić je sa nešto manje divljaštva uspeo da stavi medije koji imaju značajan reach pod svoju kontrolu mnogo efikasnije. Pa ipak, ljudožder sa priborom za jelo je i dalje ljudožder. Moje koleginice i kolege su pod Vučićem doživele uvrede i neosnovane optužbe javnih funkcionera i predsednika lično, neprekidne klevete i hajke u medijima za koje materijal ponekad dobijaju i od tajne policije, neosnovane finansijske i druge istrage, SLAPP tužbe, ali i neosnovana hapšenja, obijanja automobila i stanova i fizičke napade. Kolegi Milanu Jovanoviću je zapalio kuću sitan kriminalac, kojeg je u ime predsednika opštine unajmio – policajac. Zapalili su je dok je bio u njoj sa suprugom, jedva su žive glave izvukli. Surovost ovog režima je više u kafkijanskom mučenju ljudi, pa se tako dogodilo i u ovom slučaju. Usledilo je šest godina suđenja, a iako su osuđeni, policajac je u bekstvu, a predsednik opštine čeka rezultat žalbe, bogat i moćan. Život Milana Jovanovića, s druge strane, kao i zdravlje njegove supruge, potpuno su uništeni. A on nije jedini uništen novinar u Srbiji, daleko od toga. Bolje da ne nabrajam koja su tu sve ljudska i građanska prava prekršena, to je jednostavno strašno, a to se u Srbiji događa na nedeljnom nivou mnogim koleginicama i kolegama. Zatim je tu i kontrola nad tržištem reklama, kao i organizovano i protivzakonito dodeljivanje državnog novca režimskim medijima, čime se nezavisni mediji finansijski potpuno iscrpljuju. Nakon nekoliko godina ovakve “dijete”, par gotovo anonimnih ljudi kupilo je po deset ili dvadeset lokalnih medija i faktički ih ućutkalo. Nezavisnih lokalnih medija koji još uvek kritički i profesionalno izveštavaju u Srbiji ima ne više od petnaestak. Nacionalni mediji, posebno televizijski kanali sa nacionalnom licencom, pod potpunom su kontrolom, uključujući tu i Radioteleviziju Srbije, koja bi trebalo da je javni servis, ali nije – to je propagandno glasilo. Ovo je važno zbog velike nepismenosti građana, koji su tako izloženi zapanjujućoj propagandi i mentalnoj “dijeti” političkog i kulturnog idiotizma, prožetog nasiljem i prostaklukom. Čudo da smo normalni, ako smo normalni, svi mi ovde. Tako su profesionalnim novinarima i medijima uskraćena i “prava druge generacije”, odnosno ekonomska i socijalna. Naravno, i pravo svih građana na istinito, neutralno i pravovremeno informisanje, obećano Ustavom Srbije. Posredno, tako se krše i prava “treće generacije”, od kojih sigurno barem kulturna prava, pošto mediji diskriminišu svakoga ko drugačije misli i promovišu vrlo primitivnu varijantu nacionalizma, uključujući tu i verski.
Zbog čega su aktualni prosvjedi drugačiji od svih prethodnih? Što se može očekivati dalje?
Posebnost aktuelnih protesta je takva da će se izučavati decenijama, ali su najvažnije karakteristike koje su od početka neupitne: nepolitički karakter prvobitnih zahteva prema vlastima, kolektivno vođstvo studenata srpskih univerziteta (umesto gotovo uništenih opozicionih stranaka), ogromna podrška koju uživaju među građanima lišenim iluzija o strankama, ali željnih promena i sada već sasvim evidentna raširenost protesta i van gradova. Zahtevano poštovanje zakona i funkcionisanje institucija (inače potpuno suspendovano) je važno ogromnoj većini građana svih političkih uverenja, što obezbeđuje masovnost, ali i neočekivano jedinstvo, za šta je „kriva“ moralna superiornost, vrsta „nevinosti“ studenata, što građani više ne prepoznaju u strankama. To je donelo i proteste u sada već više od 400 gradova i mesta u Srbiji. Razmere radi, u Srbiji ima 29 gradova i 145 mesta sa statusom opštine. To znači da se čak i u selima do sada potpuno zastrašeni i ucenjeni ljudi usuđuju da protestuju. Sve ovo je bilo jednostavno nezamislivo pre samo četiri meseca. Šta će biti dalje zaista je neizvesno. Situacija je izuzetno komplikovana i, kao što vidite, potpuno nova. Ali, put iz krize se jednostavno ne nazire, bar ne normalnim političkim putevima, pošto ovo nije politički normalna zemlja nego autoritarna oligarhija. S jedne strane, ovo stanje je neodrživo. Nelegalni su, ili nelegalno rade predsednik, vlada, parlament, tužilaštvo i svaka druga institucija sistema sve do Ustavnog suda u kojem sede ljudi koji otvoreno podržavaju režim. Zahteve studenata Vučić jednostavno ne sme da ispuni pošto je u međuvremenu isplivalo dovoljno činjenica koje jasno ukazuju na njegovu umešanost u slučaj pada nadstrešnice u Novom Sadu, ali i na zapanjujuću korupciju koja je očigledno dovela do ove i brojnih drugih nesreća. Apsolutna vlast – apsolutna odgovornost. Tako to ide. S druge strane imamo potpuni politički poraz takve vlasti. Prema jedinom kredibilnom istraživanju od pre mesec ipo dana, studentske zahteve u Srbiji podržava 83 posto građana, što uključuje i deo njegovih pristalica. Dakle, ta vlast nije samo nelegalna već, uzevši u obzir teške i masovne izborne prevare – i nelegitimna. Ali baš zbog toga ima nameru i da se brani svim sredstvima i svakome ko se time bavi u Srbiji je jasno da će naša zemlja postati „Belorusija“ ako ova vlast ne bude uklonjena, kao i da će se braniti i „beloruskim“ sredstvima. Za nekoliko dana imaćemo vrhunac studentske „turneje“ po gradovima Srbije u Beogradu – finale uličnih protesta na koje će doći svako ko bude mogao iz čitave zemlje. Vlast pribegava bizarnim i potpuno nemoralnim načinima da taj protest preživi, ili ga pretvori u okršaj građana sa jedne i policije i mase nasilnika koje su i do sada fizički napadale građane i studente. Čini se da će pokušati da omete građane Srbije da dođu u Beograd, a onda je moguć čak i obračun policije i demonstranata, što bi bilo tragično i dugoročno vrlo štetno po sve umešane. Na žalost, to je sasvim moguć scenario, a onda niko ne može da pretpostavi ishod. Posebno zbog toga što srpska opozicija, razjedena međusobnim nepoverenjem, te režimskom propagandom i represijom, nije ni mogla da se razvija. Tako smo ostali bez stranaka koje bi mogle preuzeti svoj deo odgovornosti, pre svega zbog propagande kojom je Vučić uspeo da ju satanizuje, ali i nezakonitim načinima osiromaši i zadrži nameštenim izborima na nedovoljnoj parlamentarnoj zastupljenosti. Čak i takva opozicija je, ipak, junački započela proteste i zahvaljujući njoj su studenti imali u šta i da se uključe i preuzmu primat u suprotstavljanju vlastima i korupciji. Možemo slobodno da kažemo da će se u subotu dogoditi nešto izuzetno značajno u Beogradu, ali šta tačno, ne verujem da iko može da pretpostavi. Moguće je da se sve odigra i kao skup koji će se meriti stotinama hiljada prisutnih, ali bez jasnog ishoda u političkom smislu. Što bi produžilo ovu agoniju, za koju Srbija više nema baš mnogo snage, ni ekonomske, ni političke, ni ljudske. Režim se, s druge strane, panično sprema za fizički obračun, ali se nadam da je to odbrambena, a ne ofanzivna taktika. Jer, studentski protest izbegava nasilje od samog početka, po svaku cenu i plenumi pozivaju na mir i razum na beogradskom protestu. Današnje studente su njihovi roditelji čuvali od realnosti, vaspitavajući ih unutar porodica da budu pristojna ljudska bića, u ogromnom strahu od toga šta će s njima biti kada se otisnu u naše društvo i nadajući se da će se zapravo otisnuti u uređenija društva Evrope i sveta. No, izgleda da su deca odlučila da intervenišu zdravim razumom. Što je još jedna kategorija gotovo nepoznata Vučiću i njegovim ljudima.
Vlast, tj. Vučić optužuje „ubačene elemente“ da potiču proteste, pa čak i da podučavaju protestante, pri čemu mu je uobičajen narativ i onaj o utjecaju (iz) Hrvatske.
Ne. Pa to ja radim. Ne potičem, ali podržavam proteste, zato što su to protesti za osnovna ljudska i demokratska prava, što čak i kao novinar smem da radim, a i obučavam studente, doduše ne u aktivizmu već u istraživačkom novinarstvu i bezbednosti, što radim i sa novinarima. Vučićev režim ima postojanu, finansijsku, političku i veoma javnu podršku SAD, EU, Rusije, Kine, Francuske, Nemačke, Velike Britanije. Zato je i pribegao bajkama o umešanosti Hrvatske, Albanije i Kosova. Mislim, ko mu je drugi pa preostao? Jedva je i to napabirčio. Ali to nije ništa novo, ta paranoidna propaganda traje neprestano svih trinaest godina njegove vladavine. Naravno da su strane tajne službe prisutne, oni su tu u svakoj ovakvoj situaciji, a i inače, to im je posao. Ali Vučić jednostavno ne sme, ne može da prizna da ga ova deca sa faksova ovako driblaju i ponižavaju bez ičije pomoći. Kada nevina mladost Srbije nazove apsolutnog gospodara života i smrti Srbije „nenadležnom institucijom“, pošto je uloga predsednika po ustavu uglavnom ceremonijalna, a građani ih bezrezervno podržavaju, on svojim još uvek lojalnim biračima mora to nekako da objasni, ali i da opravda sve te grozne poteze koje povlači, ostavljajući sebi i nekakav izgovor za nasilnu intervenciju, ako to bude morao (i mogao) da preduzme. „Izmanipulisani mladi ljudi“ su, uostalom, bili i Miloševićeva floskula za više studentskih i generalno omladinskih buntova protiv njegove vlasti, ratova i sulude politike. Često se, kao argument za umešanost nekoga „sa strane“, navodi i besprekorna organizacija studenata, što je za taj zbir neobrazovanih primitivaca i nemoralnih manipulanata definitivno neobjašnjivo, ali za ovu generaciju mladih – jednostavno prirodno. To sam video radeći sa njima sve ove godine. Oni su, jednostavno, drugačije vaspitani, njih su odgajili ljudi željni pristojnosti, reda i kompetentnosti, što u Srbiji nisu mogli da dobiju kao političke i društvene norme, praktično nikada.
Uz to što su protesti homogenizirali, uz studente i njihove profesore te pripadnike raznih profesija u Srbiji, ljudi iz Sandžaka kažu da prvi put osjećaju da pripadaju Srbiji, a pobunili su se i stanovnici malih, konzervativnih mjesta koja su bila najveća uporišta SNS-a.
Najvažniji razlog za raširenost protesta je – raširenost represije, brutalne manipulacije ljudima i njihovim sudbinama, kao i korupcije i primitivizma. Nema porodice u Srbiji koja ne pati pod ovim režimom, što važi čak i za građane koji ga podržavaju. Tu ne spadaju samo obični ljudi koji su preko stranke zaposlili dete, ili izbegli neku kaznu, zatvor ili porez, već i tih preko trideset hiljada evro-milionera iz njegove kamarile. Oni su taj ukradeni novac platili velikim poniženjima i bili prinuđeni da rade izuzetno nemoralne stvari pod neprestanim nadzorom Vučićevih gauleitera, uz međusobna podmetanja i surevnjivosti, koje je kao metod vladavine Vučić razvio do fantastičnog nivoa. Takva grupa ljudi jednostavno nije baš najbolje društvo da sa njima kao saradnicima uđeš u ovako ozbiljan obračun. Tu niko nikome ne veruje. Ovaj se protest širio na mala mesta i zbog studenata. Njihovi rođaci, prijatelji, poznanici, su svuda, nisu samo u gradovima. Počelo je u Novom Sadu i Beogradu, proširilo se na druge gradove Srbije, pa onda i na manja i manja mesta, zato što su poniženi, obespravljeni ljudi videli da nisu sami i da imaju šansu da nešto promene. Ima nešto i u naglosti izbijanja ovog protesta – pred pad te nesretne nadstrešnice, raspoloženje u Srbiji se moglo nazvati bespomoćnom apatijom, gotovo očajanjem, i to očajanjem koje traje više od decenije. Razmere protesta u Srbiji upravo su proporcionalne njenom nezadovoljstvu. Što se Sandžaka tiče, to je upravo neverovatno. Do protesta, u Srbiji se sasvim opravdano smatralo da su mladi zainteresovani samo za najkraći put do državne granice. Sudbina Srbije, a posebno politika, nisu bili nigde na njihovoj mentalnoj mapi. To je, po svim istraživanjima, bilo tačno, ali i – prirodna reakcija na ljudsko blatište oko njih. Živeli su na Instagramu, gde mogu da biraju okruženje. A na Instagramu je totalno OK da budeš gej, Jevrej, crnac ili mačka. Na kraju krajeva, u dobrom broju slučajeva, ni ne znaš s kim komuniciraš, pa kad otkriješ da neko s kim deliš uverenja i ljudskost pripada grupi prokazanoj u tvom okruženju, brzo napustiš te gluposti, pa i sebi dopustiš da budeš to što jesi, a ne što drugi od tebe očekuju. Pazarci, Tutinci i ostali Bošnjaci nikada i nisu imali neku preterano negativnu reputaciju u Srbiji, uprkos stalnoj nacionalističkoj propagandi, ali je državna propaganda, osim u relativno kratkim periodima, signalizirala građanima da je bolje da se ne mešaju u te stvari, jer se zna šta država ume da ti uradi ako se mnogo ističeš. U isto vreme, međutim, ogroman i veoma profesionalan civilni sektor u Srbiji stalno je radio na remećenju tog idiotskog narativa podela i mržnje. Ono što je suštinski delilo Bošnjake i Srbe u Srbiji je – to nevoljno, reda radi suočavanje sa ratnim zločinima. Jedni nisu hteli da znaju ništa o tome, drugi su znali sve o tome pošto je u velikoj meri i počinjeno nad njihovim narodom. Klinci, međutim, to nisu doživeli. Iako su mnogi nominalno nacionalistički orijentisani, zapravo ih je u priličnoj meri briga za to i to su u prvoj pogodnoj prilici i pokazali. A onda su i iz ostalih Srba i drugih naroda pokuljala najlepša osećanja i većina reaguje kao da je jedva dočekala da voli komšije, bez obzira ko su i šta su. Kao potpuno anacionalna osoba koja živi u ultra-nacionalističkom okruženju, ja sam naravno raznežen i ekstatičan zbog toga. No, nemojmo idealizovati ovu novu situaciju. Ovo nije konačno i sveopšte pomirenje. Ali jeste, po prvi put, šansa za dijalog koji može da nam donese tako nešto. Tako su se sada, rame uz rame, našli i konzervativci i liberali, levičari i desničari, rojalisti i republikanci svih boja, zvezdaši i partizanovci i razne nacije… Deca su zbližila sve srpske suprotnosti i dovela ih u situaciju da se zajedno bore za iste ciljeve. Politički maglovite, dakako, ali vrednosno – vrlo jasne.
Čime se sve služi vlast da minorizira problem koji ima? Hoće li se odlučiti na žešću i masovnu represiju s obzirom na to da vrijeme prolazi, protesti se umnožavaju, a provokacije vlasti, uključujući i nasilne poteze, ne postižu očekivane rezultate – a to je nasilje prosvjednika?
To je uvek moguće, nasilje je u prirodi radikala i Vučića, oni drugačije ne umeju da postoje. Ali, kapacitet Srbije za pobunu je očigledno neuništiv, jer ako ga Vučić nije zatro, niko neće. U isto vreme, ima ko da se istom merom suprotstavi nasilju i van Vučićevog okruženja, toga je bolno svesna i, izuzetno nasilna, srpska policija. To što se režim sprema za obračun u Beogradu, po mom je mišljenju više je pokazivanje zuba, odnosno pokušaj odvraćanja građana od nasilnog prevrata, nego plan za sukob sa stotinama hiljada uglavnom ljutitih građana. Vučićevo jače, i neuporedivo manje rizično oružje je – iznurivanje. Znate, studenti, nek su živi, zdravi i poletni, sede na fakultetima na kojima ih hrani, greje i snabdeva – građanstvo. A građanstvo, sa svoje strane – radi, plaća račune, brine o deci i starima, leči se u raspalom zdravstvu, plaća poreze i hiljade drugih nameta korumpiranoj državi, završava u pritvorima i pred sudovima. Umorno je od decenija krize i poniženja, bolesno, nepoverljivo i, do nedavno, ubijeno u pojam. Ova eksplozija emocija i energije ima ograničeno trajanje, teorije zavere su odavno najzastupljenija religija iskrenih vernika kod nas, ljudi se razilaze međusobno na gotovo svim ključnim temama društva, što režim podstiče na sve načine, ne bi li razjedinio učesnike u protestu. Vučić čeka, odugovlači, vara, hapsi, otpušta, preti, kažnjava, ukida plate, laže, plaši… Ukratko, nada se da će se sve ovo samo od sebe raspasti, baš kao što se, paradoksalno, i građani Srbije nadaju da će se režim sam od sebe raspasti iznutra i strovaliti, bez krvi i žrtava. Ne mogu da vam objasnim koliko je to napeto i iznurujuće. Imamo pred sobom strašno čudovište od sistema i vrlo sam ponosan na građane Srbije koji su, uprkos svemu što sam o njima sada rekao, međusobnom ljubavlju i solidarnošću, hrabrošću i humorom saterali tako strašan režim u ugao. To niko nije imao pravo od njih da očekuje, kao ni pobunu od studenata. A ako dođe do nasilja, što nije neverovatno, doći će i do pokušaja nasilnog gušenja protesta i verovatno proglašenja vanrednog stanja. Tada će se videti pre svega na šta je policija spremna jer su i njihova deca na fakultetima, jer i oni razumeju koliko je poguban ovaj režim. U isto vreme, videće se i da li su građani spremni da poštuju mere potpuno nelegalne, uzurpatorske vlasti koja je već dugo u stanju vršenja državnog udara, u stvari, samo što sada to shvata i većina građana.
Kako objašnjavate činjenicu da studenti kao začetnici i predvodnici prosvjeda uspijevaju voditi čitavu „revoluciju“ tako vješto izbjegavajući provokacije vlasti i moguće ispade svojih podržavatelja, unatoč bijesu koji se nakupio?
Nemojmo preterivati. Studenti nemaju neki veliki kapacitet za nasilje, a ni sklonosti te vrste. Nikada nije ni bilo verovatno da će na napade automobilima i palicama odgovoriti istom merom. Njihov najbolji odgovor je ujedno bio i onaj koji im je prirođen – dostojanstven, vaspitan i principijelan, u ovom slučaju principijelno nenasilan. U njihovom interesu i interesu njihove pobune je bilo da ne bude nasilja. Ta pobuna je i bezobrazna, dakako, ali utemeljena u savršeno neupitnim vrednostima koje niko normalan ne može da ospori, u vrednostima u čijoj je odbrani sasvim prihvatljivo biti i drzak. Bitangi je potpuno prihvatljivo reći da je bitanga. Ili „nenadležan“, kako kome. Što se građana tiče, tu je to ogromno srce protesta, masa pristojnih ljudi koji su bili u unutrašnjem egzilu, sakriveni pred naletom primitivaca, nezaštićeni korumpiranim i kontrolisanim tužilaštvima, sudovima i policijom. Oni takođe dele averziju prema nasilju, samo što se ispostavilo da ih je, uprkos emigraciji i upumpavanju primitivizma u svaku poru društva, ostalo začuđujuće mnogo, ili su barem bili potcenjeni, smatrani krotkim saučesnicima režimske pljačke. Uz te dve grupe su, poneseni uspehom ovakve strategije, i ljudi koji bi u drugim situacijama lako posegli za motkom i kamenom, ali sada slepo slušaju studente. Videćemo dokle. Po manjim mestima, međutim, gde je represija bila neuporedivo ogoljenija, siromaštvo radikalnije, a lokalne kabadahije slobodnije u terorisanju građana, nasilje se već događa, ili je atmosfera na ivici. Desetine situacija u kojima je pravo čudo da nije došlo do ozbiljne eskalacije, već su se dogodile, a tu i tamo sukobe započinju i „neformalni“ batinaši koje Vučić šalje da napadaju i zastrašuju ljude u protestu. Već nekoliko puta su „naišli na tvrdo“ i bežali po ulicama pred grupama građana i, srećom, uspeli da pobegnu, obično pod zaštitom policije.
U suštini, uspeh studentske strategije, potreba građana da se jasno razlikuju od nasilnog režima, ali pre svega beskompromisna podrška i slepa ljubav prema studentima, kao prvom entitetu kojem Srbija veruje još od Zorana Đinđića, održava proteste nenasilnima. To je, međutim, sve teže i teže. U isto vreme, način na koji su studenti s prezirom i mnogo humora odbacili svaku pretnju, ali i pokušaje podmićivanja, razjedinjavanja ili relativizacije značaja njihovog protesta, svetla je tradicija svih studentskih pobuna iz devedesetih godina, a izgleda i onih pre toga, šezdeset osme i pre Drugog rata, kada je univerzitet u Beogradu bio gotovo deset godina u nekoj vrsti levičarske pobune. Tradicija pobune je prilično zdrava stvar, samo što Srbija ima tu gadnu kombinaciju podaničkog prepuštanja državnih poslova vođi dok sve ne ode dođavola, pa tek onda ustane gotovo kao jedan i spremna je da gine za slobodu. Čudna zemlja. Decenija i po poniženja, pa četiri meseca orgije slobode i bunta. Neverovatno. I beskrajno uzbudljivo.
Studenti odlučuju na plenumima, odbijajući uspostavljanje izabranog vodstva, a izbjegavaju i slanje direktnih političkih poruka (iako je već i njihova aktivnost politička poruka). Izgleda kao sjajna taktika, ali i prilično neočekivana.
Plenum je samo ime za način odlučivanja. Ali je radikalno nov. Ranije su ti protesti bili organizovani kao predstavnička demokratija. No, čini se da je ova generacija prosto drugačija u tom smislu da niko nije preterano zainteresovan da bude politički vođa, svakako pre svega zbog toga što to u Vučićevoj Srbiji garantuje put u čeljusti represije, satanizacije i, generalno, uvuče čoveka u odvratnu kaljugu. Tako da, taktički gledano, nije čudo što nema istaknutih lidera. Oni studenti koji su se istakli nastupima u medijima, brzo su povučeni nazad u plenume. Ali na ljudskom planu, odsustvo egocentrizma koji bi naterao pojedinke i pojedince da skoče na binu i održe vatreni govor, nešto je što ćemo tek da razumemo. To ne umem da vam objasnim. Odsustvo političkih poruka, međutim, upravo je završeno. Studenti su pozvali građane da se organizuju u „Zborove“, koji postoje čak i u ustavu i zakonu kao oblik samoorganizacije građana. Tako je pojam koji je samo prepisan iz ranijih ustava, nikada upotrebljen i koji nikada nikome nije pao na pamet kao nešto što bi zaista moglo da se uradi, dobio priliku da se isproba. Mislim da nije verovatno da se to i dogodi, ili da bar zaliči na nešto što može da ima upotrebnu vrednost, ali je u istom saopštenju prelazna vlada pomenuta kao jedna od mogućnosti kojom treba da se bave stranke, a ne oni. Drugim rečima, eto politike. I bilo je i vreme, ako već i nije kasno. Jer, ta apolitičnost studenata, u kombinaciji sa maloletnom i izgubljenom opozicijom, podigla je na noge pola Srbije, ali i dovela do toga da sve ovo traje četiri meseca i da građani postanu veoma, veoma iznureni. Baš ta iznurenost, osećaj da ne mogu još dugo da izdrže, dovela je građane do izuzetno velikih očekivanja od predstojećeg skupa u Beogradu. Mnogi očekuju novi „5. oktobar“, dan kada je srušen Milošević. Naravno, za sve to je pre svega kriv Vučić, ali da je od početka postojao zahtev za, na primer, prelaznom vladom, čini se da bi pritisak protesta bio fokusiraniji, a Vučić bi imao neuporedivo manje vremena da nešto uradi, ili ne uradi. Studenti to nisu smeli, pošto je to politički zahtev, opozicija nije umela da se ujedini oko te stvari i tu smo gde smo. Svaki dan nosi strahovite količine novih neverovatnih događaja, kakvi bi u normalnom društvu ili u normalno vreme predstavljali društvenu prekretnicu. Sada je to samo iscrpljujuća svakodnevnica na ovoj neverovatnoj vrtešci koja se sada već vrti toliko brzo, da niko, pa ni Vučić, ne može tek tako sa nje da siđe.
Opozicija kao da ne razumije ili nije u stanju smisleno djelovati „na valu“ prosvjeda. Kad je nešto i učinila (u Skupštini) to je završilo međusobnim vrijeđanjem s poslanicima vladajućih i nasiljem. Očekujete li tu neke promjene? I kakva je, s obzirom na sve, pozicija Srbije u odnosu na približavanje EU?
Nepoverenje u opoziciju, koje je kod mnogih građana čak neka vrsta prezira, prilično je nepošteno. Ne samo da je to plod Vučićeve propagande, nego je nepošteno to što građani krive opoziciju za to što nije srušila Vučića, kao da ona to može sama od sebe. Upravo su građani, apstinencijom iz političkog i društvenog aktivizma, dopustili sve što se dogodilo, a dogodilo se tako mnogo strašnih stvari u Vučićevoj Srbiji. Vučić opoziciju nije samo satanizovao, on je zloupotrebom policije i sudstva nju gotovo potpuno uništio. Na početku vladavine, uhapšeno je preko 400 aktivnih članova samo Demokratske stranke, njegovog najljućeg konkurenta. Doneta je samo jedna jedina presuda protiv tih ljudi. Nisu svi bili nevini, neki su samo u zamenu za slobodu predali svoje šeme za nelegalno bogaćenje, neki su i pretrčali u njegove redove, ali je suština u tome da su im svima osim preletačima, a i njihovim porodicama životi uništeni. Svima drugima koji su se nosili mišlju da se bave politikom van njegovog sunčevog sistema, tako je poslata jasna poruka šta će im se dogoditi. Evropska Unija nije sve to samo mirno posmatrala. Šta više, snažno ga je i veoma javno podržavala i davala mu sredstva, jer joj je lakše da dobije litijum u kancelariji jednog čoveka, za izvesnu sumu novca, nego da ima posla sa parlamentom, sudovima i institucijama funkcionalnog sistema. Tako je EU postala i veoma nepopularna u Srbiji. Taj prezir prema EU je i Vučić nežno gajio u svojim medijima, pa je opozicija morala da postane javno skeptična prema Uniji, inače bi se dodatno marginalizovala. Posledično, sada Unija ne želi da Vučić padne. Sa njim znaju kako će, a od opozicije mogu da očekuju samo antagonizam, ili to bar tako izgleda iz njihovog (EU) ugla. Zatim, kada je krajem pandemije opozicija organizovala sasvim respektabilne demonstracije, Vučić je na ulice izveo svu policiju osim, valjda, ronilaca – čak i konje, pse i oklopna vozila sa teškim mitraljezima. Polomili su sve pred sobom, brutalno se obračunavši sa građanima. Verovatno niste primetili da je EU nešto uradila zbog toga, ali to je samo zato što – nije uradila apsolutno ništa. Bavila se svojom zaraženom zadnjicom i to je razumljivo. Ni sada, uz Ukrajinu, Trampa, Izrael i druga žarišta, Srbija nije nigde blizu prioriteta EU, koja je u Srbiji sada toliko nepopularna da su čak i proevropske stranke spakovale zastave EU u ostave ne bi li zadržale podršku. SAD imaju druga posla kao i Rusija, Kina, umešana u izgradnju objekta koji je ubio 15 ljudi se drži po strani i ćuti i, sve u svemu, studenti i građani Srbije, osim nešto građana regiona, nemaju apsolutno ni jednog jedinog saveznika u ovoj borbi, niti su protesti u Srbiji bilo kakva konkurencija vestima o Trampu i Musku. Odsustvo saveznika i ne mora da bude tako loše, ako vlast padne, po prvi put bi Srbija sama nešto učinila u sopstvenu korist i tako možda malo politički sazrela. Do tada, međutim, srpska opozicija je odabrala da napravi taj incident u skupštini, da se vidi da nešto preduzima. To možda nije bilo baš lepo gledati, ali morate da znate da je ta sednica bila nelegalna i da je na njoj usvojen na prevaru čitav niz novih zaduženja već prezadužene Srbije, pošto je državna kasa poharana i da su oni pokušali to da spreče, ili bar pokažu da to žele i smeju da pokušaju. To su stranke kojima nije bilo dopušteno da sazreju u normalnom političkom sisitemu, pa prave pubertetske greške. Ali bez njih ovo neće biti moguće završiti bez mnogo represije i krvi. Bilo bi mnogo pametnije da ih podržimo i pomognemo im, nego da se skandalizujemo nad njima. A EU će sarađivati sa bilo kakvom vlašću u Srbiji. Ako su bili u tako ljubavnim odnosima sa režimom koji je direktno anti-evropski, lako će i sa pristojnijim svetom.
Već se nekoliko prosvjeda odigralo pred Radiotelevizijom Srbije. Ovaj poslednji je bio i na ivici incidenta. Da li je značaj tog medija srazmjeran svoj toj pažnji javnosti i prosvjednika?
I da i ne. S jedne strane, studenti znaju da je to najvažniji izvor informisanja za mnogo građana Srbije, ali je ideja da je to informativna kuća svih građana, pa i studenata, prirođena njihovom zahtevu za principijelno poštovanje zakona i funkcionisanje institucija. Eto jedne institucije u kojoj se niko iz opozicije nije pojavio devet godina, sve do ovih protesta, kada su ponovo nestali posle par neugodnih „sačekuša“ u kojima su po tri sagovornika i novinarka bili uz režim, a usamljeni opozicionar se borio da bilo šta izgovori. Za to vreme, Vučić se u prva dva meseca ove godine obratio javnosti sa raznih TV kanala neverovatnih 80 puta. Što se medija tiče, mi živimo u Severnoj Koreji, otprilike. Ali upravo je incident na poslednjem protestu pokazao u kolikoj su meri društvene mreže i nezavisni profesionalni kablovski kanali promenili medijsku paradigmu. Incident u kojem je lično Vučić optužio studente za nasilje nad policajcem, munjevito je raskrinkan na mrežama snimkom na kojem se vidi da je policajac bio u civilu i da ga je udario njegov kolega u uniformi. Ubrzo je nedeljnik „Radar“ objavio na svojoj online plaformi i audio snimak na kojem policajac poznaniku priznaje da ga je udario kolega i tako se raspao prilično opasan narativ koji je mogao doneti opravdanje Vučiću za razne vrste nasilnih intervencija. Protest se informiše putem društvenih mreža i nekoliko nezavisnih kablovskim kanala, a svemoć RTS-a se topi, što saučesništvo njegove informativne redakcije u režimskoj propagandi čiji očiglednijim, neprofesionalnijim i nemoralnijim.
Što ako subotnji prosvjed u Beogradu ne donese barem suglasje u vezi puta ka okončanju političke krize u Srbiji?
To ne samo da je moguće, nego su studentski plenumi upravo objavili da to neće biti kraj borbe, naravno, računajući da će njihov plan za ogroman protest bez nasilja uspeti. Od jasne ideje o načinu okončanja krize, još smo daleko, ali ne bih paničio ni ako protesti oslabe. Ko god da bude na vlasti, Vučić ili neka alternativa, od sada će imati posla sa generacijom koja je pronašla svoj glas, stav i osećaj odgovornosti za svoju zemlju. Za njima idu bar jednako prpošni srednjoškolci, a uz sve njih su roditelji, rodbina, prijatelji i sav pristojan svet u Srbiji. Vučić postojano gubi podršku, uz svu propagandu i novac koji nemilice rasipa na odbranu svoje vlasti. Dakle, budućnost Srbije je svakako već značajno drugačija i čini mi se da u njoj nema mesta za njenog aktuelnog predsednika. Koliko će trajati proces njegovog odlaska sa vlasti, kao i koliko će nas to koštati, videćemo.
