Vrli novi etatistički svet Si Đinpinga u punoj je snazi. Udobni analitički okviri koje su mnogi koristili za analizu Kine u poslednje dvije generacije, potrebno je sada gurnuti u budžak.
Godine 1978. kineski lider Deng Sjaoping najavio je da će njegova zemlja raskinuti s prošlošću. Posle decenija političkih čistki, ekonomske autarhije i kontrole koja je gušila društvo pod Mao Cedungom, Deng je počeo da stabilizuje kinesku politiku, uklanjajući zabrane privatnih preduzeća i stranih investicija i dajući pojedincima veću slobodu u svakodnevnom životu. Ova promena, nazvana „reforma i otvaranje“, dovela je do pragmatične politike koja je poboljšala odnose Pekinga sa Zapadom i izvukla stotine miliona Kineza iz siromaštva. Iako je Kina ostala autoritarna, Deng je delio vlast sa drugim višim partijskim liderima — za razliku od Maoa. A kada je Deng otišao sa vlasti, njegovi naslednici su nastavili uglavnom istim putem.
Tokom Dvadesetog nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine (KPK) prošlog meseca, kineski lider Si Đinping je definitivno završio Dengovu eru kineske politike. U mnogim aspektima bilo je jasno da su „reforma i otvaranje“ pri kraju na Devetnaestom kongresu stranke 2017. godine, kada je Si proglasio „novu eru“ u kojoj će partija ispraviti ideološke i političke „neravnoteže“ nasleđene od njegovih prethodnika. Dvadeseti partijski kongres dao je Siju treći liderski mandat, što je bez presedana, i uklonio protržišne zvaničnike iz rukovodstva KPK. Čak je i uklonio svog prethodnika sa zasedanja. Posle skoro 44 godine, istorija će zabeležiti da je upravo na ovom kongresu završena Dengova reformistička era. Hrabri novi etatistički svet Si Đinpinga sada je u punoj snazi.
To znači da stranci moraju ostaviti po strani udobne analitičke okvire koje su mnogi od njih koristili za analizu Kine u poslednje dve generacije. U većini zemalja, uključujući mnoge na Zapadu, postoji predrasuda da kada kineski lideri upotrebljavaju ideološke terminime, to ne treba shvatiti ozbiljno, ili da se ideologija isključivo odnosi na unutrašnju politiku partije. Ali to više nije slučaj. U časopisu Foreign Affairs neposredno pre kongresa stranke pisao sam : „Pod Sijem ideologija pokreće politiku češće nego obrnuto“. On je istinski vernik marksizma-lenjinizma, a njegov uspon predstavlja povratak na svetsku pozornicu “ideološkog čoveka”. Marksističko-nacionalistički ideološki okvir vraća partijsku kontrolu nad politikom i društvom i sužava prostor za privatno neslaganje i lične slobode. Takođe, on donosi etatistički pristup Pekinga ekonomskom upravljanju i njegovu sve asertivniju spoljnu i bezbednosnu politiku koja ima za cilj da promeni međunarodni status kvo.
Si je iskoristio „Izveštaj o radu“ Dvadesetog kongresa partije (govor koji najviši lider KPK drži na svakom kongresu u kojem iznosi ideološka i politička strateška pravila za narednih pet godina) da pokaže partiji i svetu da Kina sada ima integrisanu nacionalnu i međunarodnu viziju onoga što on naziva „modernizacijom u kineskom stilu“. Ova vizija poziva na odvajanje ekonomske modernosti od zapadnih političkih i društvenih normi i osnovnih kulturnih vrednosti. Ona nudi novi međunarodni poredak usidren u kineskoj, a ne američkoj geopolitičkoj moći. To uključuje stvaranje skupa institucija i normi koje su kompatibilne sa sopstvenim interesima i vrednostima Kine, a ne sa interesima Zapada. To je manihejski pogled na svet, koji suprotstavlja kinesku mešavinu konfučijanskih i marksističko-lenjinističkih vrednosti protiv liberalne demokratije i liberalnog internacionalizma Zapada i nekih (ali ne svih) zemalja iz ostatka sveta. Kao što je na kongresu jasno rečeno, Si želi da pokaže da KPK pod njegovim vođstvom ima i smelost i kapacitet da ovu hrabru novu viziju pretoči u stvarnost.
Pero i mač
U Komunističkoj partiji Kine reči su važne. Učestalost sa kojom se različiti termini i fraze pojavljuju u glavnim izveštajima i govorima je kritičan interpretativni mehanizam koji i članovi stranke i spoljni posmatrači koriste da razaznaju promene opredeljenja rukovodstva. Maov čuveni napad na „one na kapitalističkom putu“, na primer, bio je praćen velikom partijskom kampanjom za nacionalizaciju i njenim protivljenjem malim privatnim preduzećima. Ideološki spisi Đijang Cemina o „tri predstavljanja” – koji su uključivali potrebu da se upregnu „produktivne snage” kineske ekonomije – bili su jasan signal partijskim liderima da dovedu privatne preduzetnike u partijske redove (što su oni tada i uradili).
Sijeve fraze i izbor reči imaju slične posledice u stvarnom svetu. A Izveštaj o radu na Dvadesetom kongresu KPK, koji je podneo Si, prepun je i novih i stalnih ideoloških termina. Sve u svemu, oni ukazuju na to da KPK sada na različite načine odmerava značaj ekonomije, nacionalne bezbednosti i nacionalistički identitet zemlje. U Izveštaju koji je podnet na Četrnaestom partijskom kongresu, 1992. godine, kada je Deng još vladao, termin „ekonomija“ je upotrebljen 195 puta. U ovogodišnjem izveštaju ekonomija se pominje samo u 60 navrata. Dengova mantra o „reformi i otvaranju“ pomenuta je 54 puta 1992. godine; na Dvadesetom partijskom kongresu ta sintagma je pomnuta samo u devet navrata. Termin „nacionalna bezbednost“ 1992. naveden je jednom, a korišćen je samo četiri puta u 2012. Ali na Devetnaestom kongresu stranke 2017. godine, prvom Sijevom kao lideru, termin je uoptrebljen 18 puta, a ove godine se pominje 27 puta. U međuvremenu, kineski izraz za moćnu državu, qiangguo, pojavljuje se 23 puta ove godine, u poređenju sa 19 u 2017. i samo dva u 2002. Sve u svemu, ove promene ukazuju na to da je KPK sada fokusirana na kineski nacionalizam i nacionalnu bezbednost. To predstavlja oštar raskid sa prethodnim režimima, koji su bili gotovo isključivo zaokupljeni ekonomskim razvojem.
Termin „marksizam“ se takođe često pojavljuje u Izveštaju iz 2022. godine, a prati ga diskurs koji sugeriše da Si želi sukob. Marksističko-lenjinistički koncept „borbe“ – tj. nastojanja da se nasilnim ili nenasilnim sredstvima razreši ono što marksisti-lenjinisti smatraju „protivurečnostima“ u unutrašnjim i međunarodnim odnosima pominje se 22 puta. Po ideološkom razumevanju, taj koncept ovlašćuje Sija da se uključi u različite oblike konfrontacije kako bi unapredio svoju revolucionarnu stvar. A nakon izveštaja lidera usledila je intenzivna propagandna kampanja, kako za javnu tako i za unutrašnju partijsku upotrebu, o neophodnosti da se Kina pripremi za teška vremena tako što će ojačati svoj „duh borbe“. Ova borba nije ograničena na izazove KPK na domaćem frontu već uključuje i potencijalne borbe unutar same stranke. Ona je usmerena i na izazove Kine širom sveta, uključujući i Sjedinjene Države.
Sve veće zalaganje za „borbu“ je naglašeno Sijevom odlukom da novoizabrani Stalni komitet Politbiroa – najviše političko telo Kine – odvede u posetu Jananu nakon završetka kongresa. Baš u Jananu je Mao bio baziran tokom prvog dela građanskog rata protiv kineskih nacionalista i tokom većeg dela rata protiv Japana. Takođe, tu je Mao sazvao Sedmi nacionalni partijski kongres 1945. godine, koji je potvrdio njegovo apsolutno vođstvo u KPK nakon njegove političke borbe protiv stranačkih protivnika tokom prethodne decenije. Taj sastanak je takođe bio preteča drugog građanskog rata KPK protiv kineske nacionalističke vlade, koji se završio kada je antikomunistički nacionalistički vođa Čang Kaj Šek pobegao na Tajvan sa ostacima svog režima. Političke poruke Sijeve posete Jananu su, dakle, relativno jasne. Kao i Mao, Si je izašao kao pobednik nakon decenije često nasilnih unutrašnjih sukoba u KPK i konsolidovao je svoju moć. A sada se priprema za obnovljenu dugoročnu borbu Kine protiv starog neprijatelja: separatista na Tajvanu.
KPK je ranije oklevala da prihvati bilo kakav rok za ponovno zauzimanje Tajvana. Si je, nasuprot tome, izjavio da je preuzimanje Tajvana ključno za kinesko „nacionalno podmlađivanje“ i da taj cilj treba da bude ostvaren do 2049. Sijevi prethodnici tokom perioda reformi i otvaranja verovali su da, ako Kina želi da se ekonomski razvija, ona mora održavati dobre odnose sa ostatkom sveta. Zbog toga nikada nisu imali nameru da se bore za zauzimanje ostrva. Prethodni izveštaji partijskih kongresa sadržali su standardnu formualciju o „miru i razvoju“ kao glavnim vrednostima modernog vremena, što je signaliziralo da Kina nije izložena bilo kakvoj pretnji od velikog rata i da bi stoga ekonomski razvoj mogao da bude glavni prioritet. Počevši od 2002. godine, izveštaji su takođe rutinski objavljivali da se Kina nalazi u „periodu strateških mogućnosti“ ili zhanlue jiyuqi. To je fraza koja ukazuje da su vojna angažovanja Sjedinjenih Država na Bliskom istoku oslobodila Kinu međunarodnih pritsaka i obezbedila joj više prostora da se u potpunosti fokusira na brzi razvoj.
Nijedan od ovih standardnih izraza se ne pojavljuje u Izveštaju iz 2022. Umesto toga, dokument opisuje „tešku i složenu međunarodnu situaciju“ u kojoj KPK mora biti „spremna za opasnosti u miru“. Takođe se kaže da bi Kina trebalo da se priprema za „opasnu oluju“, ili jingtaohailang. Ovogodišnji izveštaj ističe da je „nacionalna bezbednost“ „temelj nacionalne obnove“. Si je iskoristio izveštaj da bi u njega uneo svoje ranije izjave o potrebi za „potpunom bezbednosnom“ agendom kako bi se osiguralo da zemlja ima ideološku, političku, ekonomsku i stratešku bezbednost. Zaista, on poziva na „sekuritizaciju“ praktično svakog aspekta društva. Takođe je uputio partiju da primeni ovaj koncept potpune bezbednosti u svim oblastima unutrašnjeg života stranke. Čini se da Si signalizira da KPK i kineska Narodnooslobodilačka armija sada moraju biti spremne za veliki rat. A na domaćem planu, to znači držanje kineskog naroda pod još strožim nadzorom i kontrolom.
Ozbiljno i doslovno
Pored ovih velikih ideoloških promena Dvadeseti partijski kongres obeležio je niz značajnih političkih i kadrovskih promena. Partijskim ustavom učvršćena je pozicija Sija kao „glavnog lidera Centralnog komiteta“ i proglasila „Misao Si Đinpinga o socijalizmu sa kineskim karakteristikama u novoj eri “ za „novi marksizam XXI veka“. Uklonjeno je više reformistički orijentisanih partijskih zvaničnika koji se ponekad nisu slagali sa Sijem, kao što su premijer Li Kećijang i Vang Jang, iz Stalnog komiteta Politbiroa, a reformista Hu Čunhua je uklonjen iz šireg Politbiroa — iako niko od njih nije dostigao starosnu granicu za odlazak u penziju od 68 godina. Kongres je, međutim, dozvolio drugim, političkim lojalnim kadrovima, koji imaju više godina od starosne granice za odlazak u penziju da ostanu na položajima. (Jedan od njih, Zhang Ioukia, potpredsednik Centralne vojne komisije, već ima 72 godine.) I dok je još uvek nejasno zašto je Hu Đintao, Sijev neposredni prethodnik, izbačen sa zasedanja – incident snimljen na video snimku je poslednjih nedelja beskrajno analiziran — jasno je da je Hu bio nezadovoljan što su njegovi reformistički štićenici po kratkom postupku otpušteni iz centralnog rukovodstva zemlje. S obzirom na precizan program tog dana, čin u kome je Hua najuren sa bine bio je bogat simbolikom. Kina pod Sijem je sada u velikoj meri predstava sa samo jednim glumcem.
Politička konsolidacija nije jedini način na koji Si reprodukuje delove maoističke doktrine. On takođe namerava da preorijentiše kinesku ekonomiju od tržišnog kapitalizma i vrati je ka etatizmu rehabilitacijom državnih preduzeća i označavanjem države kao primarnog pokretača tehnoloških inovacija. Idući tim putem Si je upumpao stotine milijardi dolara u ionako ogromne državne „fondove za usmeravanje“ za specifične tehnologije kao što su poluprovodnici. (Sjedinjene Države su sledile taj primer utvđivanjem sopstvene industrijske politike donošenjem Zakona o podsticajima za proizvodnju poluprovodnika i razvoj nauke iz 2022). Sijev marksistički ekonomski zaokret je naglašen u njegovom izveštaju o radu koji ističe potrebu za „zajedničkim prosperitetom“ i u njegovoj direktivi da Kina pronađe načine da „reguliše mehanizme akumulacije bogatstva“.
U Izveštaju o radu se navodi da se od članova partije sada traži da „shvate i pogled na svet i metodologiju marksizma-lenjinizma“ i primene „analitička sredstva dijalektičkog i istorijskog materijalizma“ da bi razumeli „velike izazove vremena“. Učvršćujući još jednom ovaj tradicionalni marksistički ontološki i epistemološki okvir za razumevanje sveta i reagovanje na zbivanja u njemu, Si je takođe pozvao partiju da „razvije novi oblik ljudske civilizacije“. To se sada proteže i na kinesku spoljnu politiku, u kojoj Peking sve slobodnije koristi pritisak i silu. Na kongresu, Si je obećao „povećanje kapaciteta za vojsku sposobnu da pobeđuje “, „povećanje udela novih borbenih sredstava” i više „stvarne borbene obuke“. U novoj i posebno uznemirujućoj formulaciji, on je u svom izveštaju o radu izjavio da je njegova administracija „odlučno rešena da usmeri pažnju cele vojske na pripremu za rat“. On je rekao da je Peking „koordinirao napore za jačanje vojne sile u svim pravcima i domenima“.
Ove ideološke promene, prateća politička retorika i rezultirajući novi politički pravci jasno pokazuju da se Kina sada odvaja od decenija političkog, ekonomskog i spoljnopolitičkog pragmatizma i prilagođavanja. Sijeva Kina je uporna. On je manje suptilan od svojih prethodnika, a njegov ideološki plan za budućnost sada još nije u dovoljnoj meri uočen. Pitanje za sve je da li će njegovi planovi prevladati ili će uzrokovati politička protivljenja, kako u zemlji tako i u inostranstvu, koja će voditi aktivnom otporu Sijevoj viziji Kine i sveta. Ali opet, kao praktičan marksistički dijalektičar, Si Đinping verovatno već iščekuje taj odgovor i priprema sve kontramere koje bi tada bile opravdane.