Nedim Sejdinović, novinar iz Novog Sada: Atmosfera je svečana, ispunjena ogromnim optimizmom, ali i velikom dozom opreza. Naprednjaci će pokušati da kradu, u to ne treba sumnjati, ali im je prostor za manipulacije sada znatno sužen. Studenti su uspeli da pokriju sva biračka mesta u zemlji. Teško je zamisliti Vučića kako mirno priznaje izborni poraz i predaje vlast. Ukoliko Vučić ipak pobedi, u šta lično sumnjam, mislim da Srbiju očekuje period ozbiljnih političkih turbulencija, sa teško predvidivim, potencijalno nesagledivim posledicama.
S Nedimom Sejdinovićem, jednim od ponajboljih srbijanskih novinara, razgovarali smo jutros, u trenutku kad su se u Srbiji otvorila biračka mjesta, a vidjet ćemo kasnije u toku dana, možemo li današnje jutro nazvati “Jutrom promjene”.
Građani i novinarske ekipe na biračkim mjestima diljem Srbije od jutros bilježe velike gužve. Birališta su otvorena u sedam sati, a prve procjene potvrđuju da je izlaznost veća nego inače. Prema Republičkoj izbornoj komisiji, do 10 sati glasalo je 19,72 posto birača. Na prethodnim izborima, 17. prosinca 2023., do istog sata glasalo ih je 9,94 posto, a konačan odaziv bio je 58,77 posto. Odaziv je, dakle, dvostruko veći. Prednjači Vojvodina: ondje je do 10 sati glasalo 23,62 posto birača, u Beogradu 20,46 posto, u južnoj i istočnoj Srbiji 17,4 posto, a u Šumadiji i zapadnoj Srbiji 17,08 posto. Prema procjeni CeSID-a i Ipsosa, do 11 sati glasalo je 27,3 posto birača. Na glasačkim listićima je 18 izbornih lista, a RIK bilježi rekordan broj promatrača.
Razgovaramo s jednim od najboljih srbijanskih novinara i čovjeku koji se godinama nalazi na brojnim crnim listama Vučićeva režima. U profesionalnim krugovima smatraju ga izvrsnim političkim analitičarem, odmjerenim i opreznim u ocjenama, što svakih sedam dana potvrđuje analizama u beogradskom tjedniku Vreme.
Ovaj Novosađanin više je od tri desetljeća prisutan na srbijanskoj i regionalnoj medijskoj sceni. Radio je kao novinar i urednik, autor je brojnih medijskih analiza i istraživanja, a do 2019. bio je predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Prije dvije godine dobio je ugledno priznanje Vitez poziva.
Rođeni ste u Živinicama u BiH, a od 1992. živite u Novom Sadu i bili ste jedan od najnapadanijih novinara u Srbiji. Kako je danas biti kritičan novinar u Srbiji, i jesu li se pritisci pojačali uoči izbora?
Kao u nekim fašističkim državama u prošlosti, režim se najpre obračunao sa opozicijom. I to mu je išlo prilično lako. Građani su bili nezadovoljni prethodnom vlašću, pa su uglavnom mirno posmatrali kako vučićevci razaraju stranke koje su 2012. godine postale opozicione. Nisu građani shvatali da se na taj način uspostavlja autokratija i razgrađuje demokratija. Potom su na red došli mediji i novinari. Oni su uživali nešto veću podršku građana, ali su i dalje bili na vetrometini, u prvim redovima borbe protiv nakaradne vlasti. Zato smo, uostalom, svako malo dobijali po nosu.
Danas se, međutim, broj kritičara i protivnika režima toliko umnogostručio da vlast više nema snage da se sa svima obračunava istovremeno. Iako su mediji i novinari i dalje na udaru, pritisak se donekle rasporedio i na druge društvene grupe, pre svega na studente i aktiviste. Napadi nisu prestali, ali je njihov intenzitet nešto manji. Stiče se utisak da režim više nema snage čak ni da ozbiljno zastraši građane, iako to uporno pokušava.
Kakva je atmosfera danas na biralištima, posebno u Novom Sadu?
Prvi podaci o izlaznosti ukazuju na izuzetno veliko interesovanje građana širom Srbije. U Vojvodini je do 10 časova glasalo više nego dvostruko više birača nego na prethodnim izborima, a slična je situacija i u ostatku zemlje. Verujem da Novi Sad prednjači po izlaznosti, mada u ovom trenutku još nemam precizne podatke za taj grad. Atmosfera je svečana, ispunjena ogromnim optimizmom, ali i velikom dozom opreza.
Opozicija i studenti godinama upozoravaju na lažna prebivališta i pritiske na birače. Vjerujete li da će rezultat odražavati stvarnu volju građana i tko danas može obraniti izbornu volju?
Nema nikakve sumnje da će režim, kao i na prethodnim izborima, pokušati da primeni sve poznate metode izborne krađe još od vremena kada se u južnoj Indiji za seoska upravna veća glasalo palminim lišćem. Ono što je, međutim, očigledno jeste da su se studenti izuzetno dobro organizovali i pripremili. Pažljivo prate nepravilnosti, nastoje da ih spreče i o svemu pravovremeno obaveštavaju javnost i nadležne organe.
Na prethodnim izborima pod naprednjacima opozicija nije uspevala da kontroliše više od 40 odsto biračkih mesta. Možemo samo da pretpostavimo šta se dešavalo na onima koja su ostala bez kontrole. Sve u svemu, naprednjaci će pokušati da kradu, u to ne treba sumnjati, ali im je prostor za manipulacije sada znatno sužen. Studenti su uspeli da pokriju sva biračka mesta u zemlji, što predstavlja ogromnu razliku u odnosu na prethodne izborne cikluse.
Nakon Vučićeve ostavke Ana Brnabić obnaša dužnost predsjednice, a Vučić je nositelj liste. Kako tumačite taj potez?
Taj potez smo već videli u Rusiji, kada se Putin privremeno preselio na mesto premijera, da bi se potom vratio na predsedničku funkciju i ustavnim promenama praktično sebi otvorio mogućnost doživotne vladavine. Ali, srećom, Srbija ipak nije Rusija, niti je Vučić Putin.
Srbija ipak ima iskustvo demokratije koja je, koliko god krnjava i nesavršena bila, postojala tokom dvehiljaditih godina. Uz to, Srbija je bila deo SFRJ, države koja je, uprkos jednopartijskom sistemu, u pojedinim oblastima poštovala znatno više demokratskih standarda nego SSSR i zemlje Varšavskog pakta. I, konačno, Vučić je ipak jedan radikalski šarlatan, a ne beskrupulozni silnik svetskog formata, kakav je Putin.
U komentaru u tjedniku Vreme napisali ste da je cilj novosadskog mitinga bio zastrašivanje, demonstracija masovnosti i dominacije te pokazivanje kapaciteta za prinudu i nasilje. Je li taj miting bio pokazatelj snage ili, kako ste napisali, strateški uzmak?
Gotovo sve što je režim radio u proteklih godinu i nešto dana, naročito nakon što je splasnuo prvi talas studentsko-građanskih protesta, svodilo se na pokušaje zastrašivanja i demonstracije sile. Oni su godinama vladali zahvaljujući predstavi o sopstvenoj neupitnoj svemoći. Među građanima se razvila neka vrsta naučene bespomoćnosti, zasnovane na uverenju da se “ovi nikada ne mogu promeniti” i da je “svaki otpor uzaludan”. Tako su ljude gurali u političku apatiju i izbornu apstinenciju. U tome nema ničeg novog. To je dobro poznat mehanizam kojim se služe autokratski režimi.
Međutim, nakon pada nadstrešnice situacija se suštinski promenila. Režim je izgubio auru nepobedivosti i sve više postajao tragikomična pojava. To, naravno, ne znači da je prestao da bude opasan. Naprotiv. Jer, po mom dubokom uverenju, ovde je reč o vladavini organizovanog kriminala.
Naprednjački miting u Novom Sadu prenosilo je više od 35 televizija, dok za studentske skupove tamo nije bilo mjesta. Kako se boriti protiv takve medijske slike u izbornoj noći?
I tu režim ima ozbiljan problem. Pokazalo se da su stotine njegovih poslušničkih medija izgubile bitku protiv nekolicine nezavisnih redakcija. Uzalud su ogromne količine novca građana potrošene na propagandu kada je ona u međuvremenu izgubila dodir sa stvarnošću, a samim tim i veliki deo svog uticaja. Građani sve manje veruju primitivnoj, agresivnoj i degutantnoj propagandi. Uz razne “Informere” ostao je prikovan samo deo publike koja je ionako čvrsto vezana za režim.
Verujem da će se ogromna većina građana tokom izborne noći, ali i narednih dana, informisati preko društvenih mreža i nezavisnih medija. Pokazalo se da se poverenje ne može kupiti, ma koliko novca režim ulagao u proizvodnju laži.
Pisali ste o šatorima s narodnom muzikom i pečenjem. Prema vama, poruka te kampanje je da nije sramota biti siromašan i neobrazovan, a naprednjaci se tako predstavljaju sličnima običnom narodu. Koliko je ta strategija učinkovita?
Takva kampanja svakako može biti delotvorna za jedan deo biračkog tela, ali ne verujem da se izbori mogu dobiti šatrama.
Čini mi se da je režim ovom kampanjom pre svega pokušao da konsoliduje sopstveno biračko telo, odnosno da spreči osipanje podrške koju još ima. Uostalom, tako izgleda i čitava njihova kampanja: obraćanje gotovo isključivo sopstvenim biračima, uz neprestanu satanizaciju svih ostalih. Bez novih ideja, bez ozbiljnog političkog programa, bez ikakve vizije budućnosti.
To je kampanja političke iscrpljenosti, a ne političke snage. Na takav način izbori se ne dobijaju. Štaviše, teško ih je na taj način čak i pokrasti.
Bivši ste predsjednik NDNV-a i dugogodišnji borac za slobodu medija. Ako vlast pobijedi, kakva je budućnost medija u Srbiji?
Mislim da slike današnjeg dana, ali i sve ono čemu smo svedočili u Srbiji tokom protekle dve godine, potvrđuju da će Vučić, čak i ako nekim čudom uspe da formira vladu, veoma teško nastaviti da vlada. Njegova vlast se, nezavisno od protesta, u velikoj meri raspala sama od sebe. Jednostavno joj je istekao rok trajanja.
Jedini način na koji bi mogao da nastavi da vlada jeste oslanjanje na najogoljeniju represiju nad građanima. Ali represija je uvek mač sa dve oštrice. Ona može privremeno da uguši otpor, ali i da ga dodatno rasplamsa. Ponavljam, Srbija nije Rusija, koliko god neki želeli da je drugačije.
Ankete su pokazivale da bi ujedinjeni studenti, opozicija i pokreti uzeli 42,1 posto, a vlast 32,7 posto, ali samo uz jednu listu. Je li podjela opozicije bila kobna greška?
Mislim da su opozicione partije koje su odlučile da samostalno izađu na izbore napravile katastrofalnu političku grešku i praktično same sebe ugasile. Biće pravo čudo ako uspeju da pređu izborni cenzus od tri odsto.
U Srbiji je stvorena referendumska atmosfera. Ovi izbori su, u suštini, postali izjašnjavanje o opstanku ili odlasku režima. U takvim okolnostima birači teško prihvataju političke kalkulacije i partikularne stranačke interese. Zato je dobro što je većina opozicionih stranaka podržala studente. Dobro je za opštu stvar, ali i za same te partije, koje su tim potezom sebi, verujem, kupile političku budućnost. Bar neke od njih.
Kakav je odnos studenata i stranačke opozicije i tko bi bio mandatar u slučaju pobjede?
Verujem da to u ovom trenutku niko ne može pouzdano da zna. Ukoliko studenti pobede, odnosno ukoliko njihova lista bude u mogućnosti da formira vladu, o tome će se odlučivati unutar studentskih foruma i među poslanicima buduće parlamentarne većine. Verujem da će doneti dobru odluku i izabrati sposobne, stručne i odgovorne ljude. Takvih u Srbiji svakako ima.
Uostalom, sve što je u ovoj zemlji vredno, časno i kompetentno okupilo se oko studenata. Zaista mislim da je tako.
Rekli ste da je Novi Sad nakon pada nadstrešnice s punim pravom postao glavni grad otpora Vučićevu režimu. Što se dogodilo s tim pokretom u godinu dana i hoće li se to vidjeti u rezultatu?
Mislim da će režim doživeti debakl u svim velikim gradovima, a čini mi se da bi Novi Sad u tome mogao da prednjači. Kada to kažem, pre svega mislim na uže i šire gradsko područje. U okolnim selima situacija ne mora biti ista, jer su ona tradicionalno predstavljala uporišta radikala i njihovih političkih naslednika, naprednjaka. Ipak, verujem da će i u tim sredinama studenti ostvariti znatno bolje rezultate nego što bi se donedavno moglo očekivati.
Ako vlast izgubi, hoće li mirno predati vlast? A ako pobijedi, što slijedi za prosvjedni pokret?
Teško je zamisliti Vučića kako mirno priznaje izborni poraz i predaje vlast. Međutim, pitanje je ima li u njegovom političkom revolveru još municije. Okružio se kriminalcima i probisvetima jer je i sam svestan da ne može bezrezervno da računa na spremnost policije da se obračunava sa građanima.
Nema sumnje da će pokušati sve što mu bude stajalo na raspolaganju. Ali veliko je pitanje hoće li mu to poći za rukom. Setimo se Miloševića. I on je želeo da upotrebi silu, čak tenkove, kako bi sačuvao vlast, ali su mu u presudnom trenutku mnogi otkazali poslušnost. Ukoliko Vučić ipak pobedi, u šta lično sumnjam, mislim da Srbiju očekuje period ozbiljnih političkih turbulencija, sa teško predvidivim, potencijalno nesagledivim posledicama.
Kako bi rezultat utjecao na odnose s Hrvatskom, BiH i EU, osobito nakon nove krize oko Mladićeva sprovoda?
Mislim da je za odnose u regionu od presudne važnosti da se Srbija normalizuje i postane ozbiljna, demokratska i funkcionalna država kojom neće vladati organizovani kriminal. Vučićeva Srbija predstavlja faktor regionalne nestabilnosti. To nije samo politički utisak, već ocena za koju se mogu pronaći brojni argumenti i u relevantnim istraživanjima. Primera radi, Srbija predstavlja jedan od glavnih regionalnih izvora prekograničnih dezinformacija, primitivne propagande i drugih malignih medijskih sadržaja.
Normalizovana i demokratska Srbija mogla bi da postane istinski faktor stabilnosti, da unapredi odnose sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom i da obnovi kredibilitet u odnosima sa Evropskom unijom. Naravno, ne treba očekivati revolucionarne promene preko noći. Nasleđe autoritarne vladavine, nacionalističke propagande i razorenih institucija neće nestati samom promenom vlasti. Ali svaka ozbiljna promena mora negde da počne. I put od hiljadu milja počinje prvim korakom.
Članak je objavljen u sklopu projekta “Vladavina prava” koji sufinancira Agencija za medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).
