“Prilog razumevanju studentskog pokreta u Srbiji” Slobodana Simovića: Ako nova vlast uspe da ostvari svoje osnovne ciljeve, a horizontalne mreže građanskog samoorganizovanja nastave da se razvijaju, u Srbiji bi mogao nastati jedan neuobičajen oblik društvene stabilnosti. Ne stabilnosti zasnovane na odsustvu političkih sukoba, niti na trajnoj dominaciji jedne političke organizacije, već na stalnoj interakciji između demokratskih institucija i društva koje je naučilo da se samoorganizuje.
Pobeda Studentske liste na parlamentarnim izborima u Srbiji 25. oktobra 2026. godine predstavlja politički događaj za koji je teško pronaći istorijski presedan. Jedan pokret, nastao iz protesta protiv nasilja i institucionalne neodgovornosti, organizovan horizontalno, bez klasičnog rukovodstva, bez koalicije sa postojećim opozicionim strankama i bez prepoznatljivog moćnog međunarodnog pokrovitelja, uspeo je da pod sopstvenim imenom i brendom osvoji apsolutnu parlamentarnu većinu.
Međutim, uprkos tom izuzetnom uspehu, čini se da veliki deo političkih komentatora, kako u Srbiji tako i izvan nje, i dalje ne razume prirodu ovog pokreta. Od samog početka pokušavali su da ga smeste u poznate političke kategorije. Da li je proevropski ili proruski? Levi ili desni? Liberalni ili konzervativni? Nacionalistički ili kosmopolitski? Ima li program? Kako mogu zajedno da deluju monarhisti i republikanci, nacionalisti i levičari, evropejci i rusofili? Nije li njihov raspad neizbežan čim nestane zajednički neprijatelj?
Mislim da su to uglavnom pogrešno postavljena pitanja. Ne zato što su pomenute političke razlike nevažne, već zato što one nisu osnova na kojoj je studentski pokret nastao, na kojoj je izgradio svoje jedinstvo i na kojoj treba razumeti njegov politički karakter.
Kako je sve počelo
Početak pokreta vezan je za događaje ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u novembru 2024. godine. Studenti koji su odavali poštu žrtvama pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici bili su fizički napadnuti. Jedna studentica je predložila blokadu fakulteta, a drugi student, koji je u to vreme čitao pozne radove Luja Altisera (u kojima se pozitivno govori o anarhizmu, što ga je navelo na proučavanje anarhističkih mehanizama samoorganizacije), predložio je da se organizuju kroz plenume. Nakon toga FDU je stupio u blokadu, a model se zatim proširio na druge fakultete.
Kasnije su razvijani i drugi oblici delovanja: studentske šetnje kroz Srbiju (koje podsećaju na Bakunjinovo slanje studenata u sela kako bi politički obrazovali ruralnu populaciju u Rusiji, 1874. godine), neposredni susreti sa stanovnicima manjih mesta, građanski zborovi i lokalne građanske mreže.
Horizontalno organizovanje, autonomija lokalnih jedinica, neposredno odlučivanje kroz plenume i odsustvo trajne centralizovane hijerarhije pripadaju organizacionoj tradiciji koja je u različitim oblicima prisutna u istoriji anarhizma. Ovo ne znači da su srpski studenti anarhisti po političkom uverenju, niti da žele ukidanje države, parlamentarizma ili pravnih institucija. Naprotiv, među njihovim centralnim zahtevima od početka je bilo ponovno uspostavljanje funkcionalne pravne države. Ovde je u pitanju anarhistički metod organizacije, a ne anarhistički cilj. Ova distinkcija je važna jer tek iz njene perspektive može da se razume i neverovatan, jedinstveni uspeh do kojeg su studentski protesti na kraju i doveli.
Tajna uspeha
Hajde da se zapitamo zašto je upravo takav anarhistički metod organizacije prihvaćen među studentima i zašto se pokazao toliko uspešnim. Odgovor, po mom mišljenju, leži u konkretnim političkim okolnostima koje su bile karakteristične za Srbiju krajem 2024. godine.
Nakon novosadske tragedije postojalo je ogromno društveno nezadovoljstvo. Međutim, institucije koje su morale da utvrde odgovornost bile su duboko kompromitovane i pod kontrolom korumpirane vlasti. Mehanizmi koji su trebali da služe kontroli institucija i sami su izgubili nezavisnost. Opozicija je bila slaba, fragmentisana i bez ikakvog ugleda u velikom delu društva. Dominantni mediji bili su pod neposrednim uticajem vlasti.
Studenti su brzo prepoznali da borba koju vode nije samo borba protiv Aleksandra Vučića, već i protiv svih njegovih “kolaboracionista”. Među kolaboracioniste ubrajali su gotovo čitavu opoziciju, koja je svojim delovanjem zapravo davala legitimitet privatizaciji i kriminalizaciji države. Ali, takođe i spoljne faktore, čiji su odnos prema Srbiji videli kao oblik neokolonijalizma. Vučić je vešto uspostavio, hajde da to nazovemo, “nesvrstani neokolonijalizam”, u kojem je svima – i EU, i Rusiji, i Kini – davao ono što im je bilo neophodno, ne samo politički, već i ekonomski. Naravno, zauzvrat je imao njihovu podršku i, kako su studenti smatrali, ogromne lične finansijske beneficije.
Praktično, studenti su se našli u situaciji u kojoj nijedna postojeća struktura političke moći nije mogla da im pruži pouzdanu zaštitu, a da istovremeno ne ugrozi nezavisnost njihovog delovanja. Bili su prepušteni sami sebi, što je značilo da moraju da se samoorganizuju, bilo hijerarhijski, bilo horizontalno.
Hijerarhijska organizacija ima rukovodstvo, centre odlučivanja i prepoznatljive predstavnike. U okolnostima u kojima vlast raspolaže ogromnim institucionalnim, finansijskim i medijskim resursima, takva organizacija studenata imala bi očigledne slabe tačke. Njene lidere moguće je uhapsiti, zastrašiti, kompromitovati, pridobiti ili politički izolovati. Njihovom diskreditacijom bilo je moguće pokušati diskreditaciju čitavog pokreta.
Horizontalna organizacija nema tako jednostavno prepoznatljiv centar. Ako jedna grupa oslabi, druge nastavljaju da deluju. Ako jedna inicijativa ne uspe, pojavljuju se nove. Ako određeni pojedinci izgube poverenje, organizacija ne mora izgubiti sposobnost odlučivanja. Štaviše, neposredno učešće u odlučivanju omogućava ljudima da pokret ne doživljavaju kao nečiju tuđu organizaciju, nego kao nešto što sami stvaraju. To je bio jedan od ključnih razloga njegove otpornosti.
Dva faktora posebno su doprinela prerastanju studentskog protesta u široki društveni pokret. Prvi je podrška velikog dela obrazovne i akademske zajednice, uključujući univerzitetske profesore, srednjoškolce i njihove nastavnike. Pokret je tako prestao da bude isključivo studentski. Postajao je pokret mladih i obrazovanih, a zatim sve širi građanski pokret.
Drugi faktor bio je sam Aleksandar Vučić. Njegova reakcija bila je zasnovana na metodama koje su godinama korišćene protiv političkih protivnika: diskreditaciji, optužbama za izdaju, strano plaćeništvo i najbrutalnijem vređanju, uključujući proglašavanje studenata za blokadere, teroriste, ustaše, a na kraju čak i silovatelje.
Međutim, primena takvog metoda na veliku populaciju mladih ljudi proizvela je drugačiji efekat. Za to je zaslužna antropološka karakteristika srpskog društva koja često promiče čak i domaćim, a pogotovo stranim komentatorima. Porodica u Srbiji ima izuzetno značajnu ulogu. Međugeneracijske, rodbinske i komšijske veze često su veoma bliske i intenzivne. Kada politička propaganda počne da satanizuje desetine hiljada mladih ljudi, ona ne napada samo neposredne učesnike protesta. Ona napada nečiju decu, unuke, braću, sestre, rođake, učenike i komšije. Time se krug ljudi koji doživljavaju propagandu kao lični napad dramatično proširuje.
Još važnije, propaganda počinje da se sudara sa neposrednim iskustvom građana. Televizija govori da su studenti nasilnici i izdajnici, dok roditelji i nastavnici poznaju ljude o kojima se govori i dobro znaju da oni to nisu. Tako se nije širila samo solidarnost sa studentima, već se narušavalo i poverenje u sam izvor propagande.
Za mnoge građane razlika je postala ne samo politička nego i kulturna. Nije se radilo jednostavno o sukobu mladih i starih, obrazovanih i neobrazovanih ili levice i desnice. Postajala je vidljiva razlika između dva načina društvenog delovanja: solidarnosti, pristojnosti i dobrovoljne saradnje, s jedne strane, i hijerarhijske mobilizacije zasnovane na prisili i političkoj zavisnosti, s druge. S jedne strane je bila primitivna, vulgarna i preteća medijska kampanja, koordinirana iz jednog centra, a s druge eksplozija duhovitosti, optimizma i visprenosti, koja je dolazila iz svih pravaca i izvora i, preko društvenih mreža, decentralizovano potapala kredibilitet vlasti.
U ovom kontekstu, parola “Srbija ili mafija”, sa kojom su studenti nastupili u izbornoj kampanji, nije bila samo marketinški potez. Bila je sažetak političke dijagnoze na kojoj se i zasnivao legitimitet gotovo dvogodišnjih protesta.
“Organizam” koji je rešen da brine o svim svojim delovima
Vidimo da je solidarnost postala jedno od najvažnijih svojstava pokreta, koje mu je omogućilo širenje i uticaj na građane svih generacija. Ovde odmah treba ukazati na činjenicu da ovakva organizacija i praksa pokreta već u velikoj meri generišu njegov program. I to ne samo onaj koji je Studentska lista objavila i koji se sastoji od jedanaest tačaka koje obuhvataju pravosuđe, korupciju, medije, obrazovanje, privredu, radna prava, stanovanje i zdravstvo.
Studentski pokret nije klasična ideološka organizacija u kojoj rukovodstvo najpre formuliše program, a zatim okuplja pristalice koje taj program prihvataju. Ovde se u značajnoj meri događa obrnuto. Ljudi se okupljaju oko zajedničkih problema, organizuju se, deluju, suočavaju sa posledicama sopstvenih odluka, razmenjuju iskustva i prilagođavaju svoje postupke. Horizontalna organizacija je u velikoj meri stvorila “organizam” koji je neprestano učio na sopstvenim uspesima, ali i greškama. Uspostavljena je povratna sprega (feedback loop) između studentskog pokreta i okoline, što je omogućilo pokretu da evoluira. Nove okolnosti proizvodile su nove inicijative, a rezultati tih inicijativa menjali su samu organizaciju i njene prioritete.
Posebno je važno razumeti šta se događalo kada su studenti počeli da hodaju kroz Srbiju, posećuju sela i manje gradove i neposredno razgovaraju sa stanovništvom. Nisu dolazili samo da građanima objasne zašto treba da podrže njihove političke zahteve. Dolazili su i da čuju kako ljudi zaista žive, koji ih problemi najviše pogađaju i šta bi promena vlasti mogla konkretno da znači za njihov svakodnevni život. U tim razgovorima politička pitanja prestajala su da budu apstraktna. Korupcija nije značila samo kršenje zakona, već i zapošljavanje preko partijskih veza umesto prema stručnosti. Nejednakost nije bila samo pitanje statistike, već razlika između onih koji mogu da plate privatno lečenje i onih koji mesecima čekaju pregled, između dece čiji roditelji mogu da im obezbede sve uslove za školovanje i dece koja takve mogućnosti nemaju. Pravno neuređena država nije bila samo problem institucija, već i svakodnevni život ljudi čija prava zavise od novca, poznanstava ili političke lojalnosti.
Neposredni razgovori sa stanovništvom omogućili su studentima da bolje razumeju konkretne društvene nepravde i da ih prevedu u programske prioritete. A ti prioriteti, kada su postali javno prepoznatljivi, mogli su zatim dodatno učvrstiti poverenje stanovništva u pokret. To je povratna sprega koja istovremeno proizvodi političku podršku i politički program.
Iz te perspektive moguće je razumeti nekoliko pravaca političkog delovanja buduće vlasti koji nisu u potpunosti eksplicitno definisani u programu, ali su jasno prepoznatljivi.
Prvi je izrazita socijalna orijentacija. Studentski pokret je opstao zahvaljujući uzajamnoj pomoći, kolektivnoj odgovornosti i zaštiti ugroženih članova zajednice. Zbog toga ne iznenađuje što je deo njihovog programa da obrazovanje ne bi trebalo da zavisi od materijalnog statusa porodice; da zdravstvena zaštita mora biti dostupna svima; da radnici moraju imati veću sigurnost; da se moraju obezbediti stanovi za mlade, kao i šansa za rad bez obzira na politička opredeljenja; da svi građani moraju imati pristup neophodnim lekovima; kao i da se mora sačuvati zdrava životna sredina, koju ni po koju cenu ne treba žrtvovati zarad nečijeg profita.
U tradicionalnom političkom rečniku mnoge od ovih principa povezali bismo sa socijaldemokratijom. Ali ovde postoji važna razlika. Socijalna orijentacija pokreta ne proizlazi iz prethodno prihvaćene socijaldemokratske ideologije, nego iz susreta dve vrste iskustva: solidarnosti i jednakosti koje su studenti praktikovali unutar sopstvene organizacije i duboko nepravednog sistema privilegija, čije su manifestacije sve bolje razumevali tokom razgovora sa građanima.
Drugim rečima, program koji bismo tradicionalno nazvali socijaldemokratskim razvijao se i učvršćivao kroz političku kulturu solidarnosti i razumevanja problema građana koje su studenti susretali. Zato su ove principe mogli deliti i oni među njima koji sebe smatraju levičarima, konzervativcima, monarhistima, liberalima ili nacionalistima. Pokazalo se da jedan pokret može biti veoma heterogen na nivou političkog identiteta, a ipak koherentan u shvatanju društvene odgovornosti i socijalne pravde.
Srbija koja može da računa samo na sebe
Iskustvo da pokret nije mogao računati ni na domaće centre moći, ni na međunarodne pokrovitelje, prirodno razvija snažnu potrebu za političkom autonomijom. To ne znači izolacionizam, niti automatsko neprijateljstvo prema Evropskoj uniji, Rusiji, Kini ili bilo kome drugom. To znači shvatanje da Srbija mora sama, kroz demokratske institucije, određivati svoje političke i razvojne prioritete.
Iz takve perspektive pitanje odnosa prema Evropskoj uniji postavlja se drugačije. Nije dovoljno pitati želi li Srbija članstvo u EU. Potrebno je pitati i kakav odnos EU nudi demokratskoj i suverenoj Srbiji, pod kojim uslovima i uz kakvo poštovanje njene političke autonomije. To nije odbacivanje međunarodne saradnje, nego insistiranje da se ona zasniva na međusobnom poštovanju i jasnim pravilima. Isto važi i za sve druge međunarodne partnere.
Važno je, međutim, primetiti da suverenizam o kojem je ovde reč ne proističe iz nacionalističke ideologije. On je posledica iskustva političkog samoorganizovanja bez spoljnog oslonca. Zbog toga medju studentima nema iluzija da se na ove spoljne faktore može računati i kada je u pitanju dekriminalizacija, kao i dalja izgradnja domovine.
Ovo je u velikoj meri vidljivo i u ekonomskom programu nove vlade. Umesto privlačenja stranih investicija prvenstveno na osnovu jeftine radne snage i velikih pogodnosti stranim kompanijama, naglasak se pomera na domaće preduzetništvo, istraživanje, tehnološke inovacije i visokokvalifikovani rad. To ne znači odbacivanje stranih investicija, već znači da kvalitet neke investicije, tehnološki kapaciteti koje ona stvara i njena dugoročna korist za domaću privredu postaju važniji od samog broja otvorenih radnih mesta.
Predviđa se da važnu ulogu u ovom procesu ima srpska dijaspora: ljudi koji su u inostranstvu stekli kapital, znanje, poslovno iskustvo i međunarodne veze, a koji bi u drugačijim institucionalnim uslovima mogli razvijati nove kompanije i proizvode u Srbiji. Cilj nije da država zameni privatnu inicijativu, nego da joj otvori prostor. A naročito se insistira na tome da mladi, obrazovani i preduzimljivi ljudi ponovo dobiju perspektivu da svoju profesionalnu budućnost grade u Srbiji.
Jednom rečju, ideja je da Srbija pre svega na osnovu sopstvenih resursa i kvaliteta postane prosperitetna država, koja će onda na suveren način uspostavljati odnose sa drugima, u zavisnosti od toga kako se ti drugi budu odnosili prema njoj.
Nema garancija da će ovo zaista i uspeti, jer, da budemo iskreni, ne zavisi sve samo od Srbije. EU sada ima priliku ili da ignoriše ovu promenu i dozvoli da se nova vlada sama suoči sa veoma ozbiljnim ekonomskim problemima koje joj je Vučić verovatno ostavio u nasledstvo — što bi moglo da dovede do krize i opadanja poverenja u novu vlast — ili da prihvati izazov da ekonomski ozbiljnije pomogne Srbiji, bez geopolitičkog ucenjivanja, i tako popravi ugled koji joj je ozbiljno narušen podrškom Vučiću u poslednjih dvanaest godina.
Pravna država i njena kontrola
Na prvi pogled, studenti su pre svega legalisti. Zahtevaju vladavinu prava, nezavisnost sudova i tužilaštva, slobodne medije i institucije koje služe građanima umesto političkim strankama.
Ali njihovo iskustvo sadrži još jednu važnu lekciju. Nije dovoljno da institucije formalno postoje. Čak i institucije zadužene za kontrolu drugih institucija mogu biti politički zarobljene i korumpirane. Zato je moguće očekivati da će studenti težiti ne samo “čišćenju” institucija od kompromitovanih kadrova, već i jačanju neposredne, organizovane građanske kontrole institucija u budućnosti.
Upravo tu horizontalna organizacija pokreta postaje naročito zanimljiva u politikološkom i sociološkom kontekstu. Studentska lista nije nastala kao tradicionalna stranka sa lokalnim odborima, centralnim rukovodstvom i unapred određenim političkim liderom. Njeni parlamentarni kandidati birani su kroz plenumske procedure. Ni nakon osvajanja apsolutne većine nije unapred određen premijer, niti je već objavljena raspodela ministarskih funkcija. Predviđeno je da poslanička grupa učestvuje u donošenju tih odluka, ali i da se potvrda i provera odluka obave kroz plenumske strukture samog pokreta.
To znači da horizontalni metod nije prestao da funkcioniše osvajanjem vlasti. Naprotiv, on se prenosi i na proces njenog formiranja. Plenumi i lokalne građanske mreže predstavljaju organizacionu infrastrukturu koja povezuje parlamentarne predstavnike sa društvom. Bez nje bi Studentska lista, koja iza sebe nema tradicionalnu partijsku organizaciju, izgubila važan deo sposobnosti organizovanog delovanja na lokalnom nivou.
Dugoročni značaj tog modela mogao bi biti još širi. Ne radi se o tome da Srbija treba da postane sistem plenuma, da se obnovi jugoslovensko samoupravljanje ili da horizontalne organizacije zamene državu. Radi se o razvoju i očuvanju metoda dinamičkog društvenog samoorganizovanja. Građani se mogu okupljati oko konkretnih lokalnih i tematskih interesa: školstva, zdravstva, urbanizma, ekologije, infrastrukture, javne potrošnje i mnogih drugih pitanja. Takve mreže mogu nastajati, menjati se, povezivati ili prestajati da postoje, zavisno od problema kojima se bave. Njihova uloga nije samo kontrola institucija. One omogućavaju artikulisanje društvenih potreba, razmenu znanja, zajedničko formulisanje predloga i neposredniji kontakt između društva i politike.
To bi moglo da bude dugoročno nasleđe plenumske studentske organizacije.
Budućnost pokreta
Vratimo se sada pitanju od koga smo krenuli: kako zajedno mogu opstati levičari i desničari, evropejci i rusofili, monarhisti i republikanci?
Odgovor je jednostavniji nego što izgleda: studentski pokret nije nastao kao koalicija političkih stranaka čiji je cilj da zauvek ostanu zajedno. Njegova heterogenost nije slučajan nedostatak. To je svesno prihvaćena i funkcionalna karakteristika organizacije. Zajednički cilj jeste obnova demokratskog poretka i stvaranje uslova u kojima će različiti politički programi ponovo moći slobodno da se nadmeću. Kada Srbija bude imala funkcionalne institucije, slobodne medije, nezavisno pravosuđe i pouzdane mehanizme demokratske kontrole, nema nikakvog razloga da svi ljudi koji su pripadali studentskom pokretu nastave da podržavaju istu izbornu listu. Naprotiv, sasvim je prirodno da se politički diferenciraju, osnivaju različite stranke i međusobno takmiče na budućim izborima.
Ali to ne bi bio raspad pokreta u smislu u kojem ga predviđaju politički komentatori. To bi pre bilo ostvarenje njegove osnovne političke namere. Jer cilj nije trajno ukidanje političkih razlika. Cilj je da one ponovo postanu normalan sadržaj demokratskog dijaloga, umesto povoda za egzistencijalne sukobe oko kontrole države.
Istovremeno, horizontalne interesne mreže mogu nastaviti da postoje nezavisno od budućih stranačkih podela. Dvoje ljudi mogu pripadati različitim političkim strankama, a zajednički raditi u lokalnoj građanskoj mreži koja se bavi zagađenjem vazduha, školskom infrastrukturom ili javnim nabavkama. Njihovo neslaganje o Rusiji ili Evropskoj uniji neće ih sprečavati da sarađuju oko pitanja koja ih neposredno povezuju, jer su već pokazali da takve razlike mogu da ostave po strani i fokusiraju se na zajednički interes.
Upravo je u tome mogućnost da organizacioni metod studentskog pokreta nadživi njegovo trenutno političko jedinstvo. Ako nova vlast uspe da ostvari svoje osnovne ciljeve, a horizontalne mreže građanskog samoorganizovanja nastave da se razvijaju, u Srbiji bi mogao nastati jedan neuobičajen oblik društvene stabilnosti. Ne stabilnosti zasnovane na odsustvu političkih sukoba, niti na trajnoj dominaciji jedne političke organizacije, već na stalnoj interakciji između demokratskih institucija i društva koje je naučilo da se samoorganizuje.
Institucije bi zadržale svoju zakonsku autonomiju i nadležnosti, ali bi bile u mnogo neposrednijem kontaktu sa promenljivim interesima, potrebama i inicijativama građana. Takav odnos mogao bi vremenom proizvesti neku vrstu dinamičke ravnoteže u kojoj politički sukobi ne predstavljaju pretnju opstanku demokratskog poretka, već jedan od normalnih mehanizama njegovog funkcionisanja i korekcije.
Naravno, niko ne može znati da li će se to zaista dogoditi. Ali već sama mogućnost da horizontalno organizovan studentski pokret, koji je bez tradicionalne partijske organizacije i moćnih političkih pokrovitelja osvojio parlamentarnu većinu, uspe da svoj metod samoorganizovanja prenese u trajnu kulturu društvenog delovanja, predstavlja politički eksperiment za koji je teško pronaći istorijski ekvivalent. Njegova najznačajnija posledica možda neće biti ni program jedne vlade, niti konkretno institucionalno uređenje Srbije, nego trajna promena odnosa između politike i društva.
Zato mislim da analitičari koji predviđaju raspad studentskog pokreta zbog njegovih ideoloških razlika promašuju ono što je u njemu najvažnije. Oni pokušavaju da pronađu jedinstvenu ideologiju tamo gde postoji zajednički metod političkog delovanja; traže unapred dovršen program tamo gde se program razvija kroz neprestanu interakciju sa društvom; očekuju trajno političko jedinstvo tamo gde je cilj upravo stvaranje uslova za slobodni politički pluralizam.
Možda će se studenti jednog dana zaista politički razići, osnovati različite stranke i međusobno se takmičiti na izborima. Ali, ako istovremeno opstane društvo koje su naučili da se horizontalno organizuje, onda to neće biti raspad studentskog pokreta. Biće to možda njegova najvažnija pobeda.
