Putin je krenuo u rat uvjeren da Rusija može da izdrži sve sankcije koje bismo mogli da uvedemo – i do sada se to pokazalo kao točno. Ispravno je procijenio da će ruski narod tolerirati visoke troškove i da vojni neuspjesi neće dovesti do njegovog svrgavanja. Shvatio je i da će druge države slediti svoje interese, i da Rusija neće biti univerzalno osuđena za svoje postupke. Evropa, SAD i neke druge zemlje su snažno reagirale, ali ključne države globalnog Juga i neke druge važne zemlje (kao što su Saudijska Arabija i Izrael) nisu.
Ruski predsednik Vladimir Putin je načinio mnogo greška kada je odlučio da izvrši invaziju na Ukrajinu. Preuveličao je snagu svoje vojske, a potcenio je moć ukrajinskog nacionalizma i sposobnost ukrajinske armije da brani svoju zemlju. Čini se da je pogrešno procenio jedinstvo Zapada, brzinu kojom će NATO i drugi priteći u pomoć Ukrajini, kao i spremnost i sposobnost zemalja uvoznica energije da uvedu sankcije Rusiji i oslobode se zavisnosti od ruske nafte i gasa. Možda je, takođe, precenio spremnost Kine da mu pruži podršku. Peking kupuje mnogo ruske nafte i gasa, ali ne pruža Moskvi jaku diplomatsku podršku ili dragocenu vojnu pomoć. Zbog ovakvih greška Rusija će trpeti posledice i posle Putinovog odlaska sa vlasti. Bez obzira na ishod rata, Rusija će biti slabija i manje uticajna nego što bi bila da je Putin izabrao drugčiji put.
Ali, ako smo iskreni prema sebi – a biti nemilosrdno pošten je od suštinske važnosti u ratnim vremenima – trebalo bi da priznamo da je ruski predsednik neke stvari ispravno procenio. To ne opravdava njegovu odluku da započne rat ili način na koji ga Rusija vodi, već ukazuje na aspekte sukoba u kojima su njegove procene bile tačne. Ignorisati ove elemente znači napraviti iste greške kao i on – potcenjivati protivnika i pogrešno tumačiti ključne činjenice situacije.
Šta je Putin dobro shvatio?
Bajdenova administracija se nadala da će pretnja „sankcijama bez presedana“ odvratiti Putina od invazije, a zatim se nadala da će uvođenje ovih sankcija obuzdati njegovu ratnu mašinu, izazvati nezadovoljstvo naroda i naterati ga da preokrene kurs. Putin je krenuo u rat uveren da Rusija može da izdrži sve sankcije koje bismo mogli da uvedemo – i do sada se to pokazalo kao tačno. Još uvek postoji dovoljna tražnja za ruskim sirovinama (uključujući energiju), što omogućava Rusiji da održi svoju ekonomiju uz samo blagi pad BDP-a. Dugoročne posledice mogu biti teže, ali Putin je bio u pravu kada je pretpostavio da sankcije same po sebi neće brzo odlučiti ishod sukoba.
Drugo, Putin je ispravno procenio da će ruski narod tolerisati visoke troškove i da vojni neuspesi neće dovesti do njegovog svrgavanja. Možda je započeo rat nadajući se da će biti brz i jeftin, ali njegova odluka da nastavi nakon početnih neuspeha — i na kraju da mobiliše rezerviste i nastavi borbe — odražavala je Putinovo uverenje da će većina ruskog naroda pristati na njegovu odluku i da je u stanju da suzbije svaku opoziciju koja bi se pojavila. Mobilizacija dodatnih trupa je možda bila haotična po našim standardima, ali Rusija je uspela da zadrži velike snage na terenu uprkos ogromnim gubicima, bez ugrožavanja Putinove vlasti. To bi se, naravno, moglo promeniti, ali do sada se pokazalo da je i po ovom pitanju on bio u pravu.
Treće, Putin je shvatio da će druge države slediti sopstvene interese i da Rusija neće biti univerzalno osuđena za svoje postupke. Evropa, SAD i neke druge zemlje su snažno reagovale, ali ključne države globalnog juga i neke druge važne zemlje (kao što su Saudijska Arabija i Izrael) nisu. Rat nije doprineo popravljanju globalnog ugleda Rusije (kao što su pokazali rezulati glasanja u Generalnoj skupštini UN o rezuluciji kojim se osuđuje agresija), ali znatnije protivljenje je bilo ograničeno samo na deo svetskih država.
Najvažnije od svega, Putin je shvatio da je sudbina Ukrajine važnija za Rusiju nego za Zapad. Rusiji to svakako nije važnije nego Ukrajincima, koji se žrtvuju da bi odbranili svoju zemlju. Ali, Putin ima prednost u odnosu na države koje najviše podržavaju Ukrajinu kada je u pitanju spremnost da snosi troškove i rizikuje. On je u prednosti ne zato što su zapadni lideri slabi, malodušni ili su kukavice, već zato što političko opredeljenje velike zemlje u neposrednoj blizini Rusije mora uvek biti važnije za Moskvu nego što će biti važno ljudima koji su udaljeniji, a posebno pojedincima koji žive u bogatoj i bezbednoj zemlji sa druge strane Atlantskog okeana.
Ova fundamentalna asimetrija interesa i motivacije je razlog zašto su Sjedinjene Države, Nemačka i veliki deo ostatka NATO-a tako pažljivo odmeravali svoje odgovore i zašto je američki predsednik Džo Bajden isključio mogućnost slanja američkih trupa od samog početka. Shvatio je (tačno) da Putin razume da je sudbina Ukrajine vredna slanja nekoliko stotina hiljada vojnika da se bore i možda umru, ali da Amerikanci nisu spremni da pošalju svoje sinove i kćeri da se bore u dalekoj zemlji. Možda je vredno poslati milijarde dolara pomoći kako bi se pomoglo Ukrajincima da brane svoju zemlju, ali taj cilj nije dovoljno važan za Sjedinjene Države da bi dovele svoje trupe u opasnost ili da se izlože značajanom riziku od nuklearnog rata. S obzirom na ovu asimetriju motivacije, mi pokušavamo da zaustavimo Rusiju bez direktnog uključivanja američkih trupa. Još uvek nije poznato da li će ovaj pristup uroditi plodom.
Ova situacija takođe objašnjava zašto su Ukrajinci — i njihove najglasnije pristalice na Zapadu — uložili ogromne napore da povežu sudbinu svoje zemlje sa mnogim međusobno nepovezanim pitanjima. Oni tvrde da bi ruska kontrola nad Krimom ili bilo kojim delom Donbasa predstavljala fatalan udarac „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“; poziv Kini da zauzme Tajvan; blagodat za autokrate svuda u svetu; katastrofalni neuspeh demokratije i znak da se nuklearna ucena isplati i da bi je Putin mogao iskoristiti da ruska vojska maršira sve do Lamanša. Tvrdolinijaši na Zapadu iznose ovakve argumente kako bi nam sudbina Ukrajine izgledala jednako važna kao i Rusiji, ali takva taktika zastrašivanja ne izdržava čak ni površnu kritiku. Budući tok 21. veka neće biti određen time da li će Kijev ili Moskva na kraju kontrolisati teritorije oko kojih se trenutno bore, već pre od toga koje zemlje kontrolišu ključne tehnologije, od klimatskih promena i političkih dešavanja na mnogim drugim mestima.
Prepoznavanje ove asimetrije takođe objašnjava zašto je korist od nuklearne pretnje ograničena i zašto se često pogrešno ocenjuje. Tomas Šeling pisao je pre mnogo godina da pregovaranje u senci nuklearnog oružja postaje „takmičenje u preuzimanju rizika“, budući da su posledice nuklearnog rata katastrofalne. Niko ne želi da upotrebi nuklearno oružje, ali strana kojoj je više stalo do određenog cilja biće spremna da više rizikuje, posebno ako su u pitanju njeni vitalni interesi. Iz tog razloga, ne možemo u potpunosti da odbacimo mogućnost da bi Rusija mogla upotrebiti nuklearno oružje ako bi pretrpela katastrofalan poraz. Ova spoznaja postavlja granicu koliko daleko treba da idemo u pritiscima na Rusiju. Dakako, ne zato što su zapadni lideri mlitavi ili su plašljivi, već zato što su razumni i razboriti.
Da li to znači da smo podlegli „nuklearnoj uceni“? Da li bi Putin mogao da iskoristi takve pretnje da dobije dodatne ustupke negde drugde? Odgovor je – ne. Asimetrija motivacije ide u našu korist ukoliko Putin postane agresivniji. Ako bi Rusija pokušala da primora druge da naprave ustupke po pitanjima u kojima su uključeni njihovi vitalni interesi, njeni zahtevi bi ostali neuslišeni. Zamislite da Putin zove Bajdena i kaže da bi mogao pokrenuti nuklearni napad ako Sjedinjene Države odbiju da Aljasku vrate Rusiji. Bajden bi se nasmejao i rekao mu da se javi kada se istrezni. Nuklearne pretnje rivala nemaju uverljivost kada je veća spremnost na rizik na našoj strani. Vredi podsetiti da se ni Sjedinjene Države ni Sovjetski Savez nikada nisu služili nuklearnom ucenom tokom dugog Hladnog rata — čak ni protiv nenuklearnih država — uprkos ogromnim arsenalima kojima su raspolagali.
Međutim, postoji jedan način na koji se ova situacija može promeniti, a to nije utešno. Što više pomoći, naoružanja, obaveštajne i diplomatske podrške SAD i NATO pružaju Ukrajini, to više njihova reputacija postaje vezana za ishod rata. Ovo je jedan od razloga zašto predsednik Volodimir Zelenski i Ukrajinci traže sve sofisticiranije oblike podrške – u njihovom je interesu da se Zapad što čvršće veže za njihovu sudbinu. Usput, ne krivim ih zbog toga, i sam bi tako postupio da sam na njihovom mestu. Iako su posledice po ugled često preuveličane, takva zabrinutost može da održi ratove čak i kada vitalni materijalni interesi nisu u pitanju. Henri Kisindžer je 1969. shvatio da Vijetnam ima malu stratešku vrednost za Sjedinjene Države i da ne postoji verovatan put do američke pobede. Ali, on je insistirao da je „ slanje 500.000 Amerikanaca rešilo pitanje važnosti Vijetnama. Jer ono što je sada u pitanju je poverenje u američka obećanja.” Na osnovu tog uverenja, on i predsednik Ričard Nikson nastavili su učešće SAD u ratu još četiri godine, u uzaludnoj potrazi za „časnim mirom“. Ista lekcija se može primeniti i na slanje Abrams tenkova ili F-16 u Ukrajinu – što više oružja pošaljemo, sve više postajemo uključeni u rat. Nažalost, kada obe strane počnu da misle da njihovi vitalni interesi zahtevaju nanošenje odlučujućeg poraza protivniku, okončanje ratova postaje teže i eskalacija postaje verovatnija.
Da ponovim: ništa od navedenog ne sugeriše da je Putin bio u pravu što je započeo rat ili da NATO nije u pravu što pomaže Ukrajini. Ali Putin nije pogrešio u svemu, a prepoznavanje onoga što je dobro uradio trebalo bi da utiče na to kako će Ukrajina i njene pristalice postupiti u narednim mesecima.
