Kina nije komunistička zemlja koja promoviše promenu društvenih odnosa u svetu, kao što je nekad činio SSSR. Ona je kapitalistička sila kojoj odgovara status quo.
Spektakularni uspon Kine poslednjih decenija doveo je do značajne promene odnosa snaga u međunarodnim odnosima. Procenjuje da kineski BDP iznosti 71 odsto onog u SAD. Ako se paritet kupovne moći uzme kao kriterijum, Kina ih je već prestigla. Njen BDP po glavi stanovnika, prema podacima Svetske banke iznosio je 2020. 10,500. američkih dolara, i dalje je na nivou zemalja u razvoju. Iste godine u SAD je bio 63,544 dolara. Bez sumnje Kina je postala ekonomska, politička i sve više vojna sila.
Zbog krize 2007-2009. smanjena je tražnja za kineskom robom na zapadnim tržištima. Komunistička partija Kine se tada orijentisala na ubrzanu gradnju infrastrukture, i na taj način su uposleni proizvodni kapaciteti. Kada je na unutrašnjem planu taj model iscpljen, razvijena je ambiciozna “Inicijativa pojas i put”. Tako je ostvaren prodor na strana tržišta za kineska državna i privatna preduzeća, kako bi ona mogla da izvoze svoje prekomerne kapacitete. Kao i svaki drugi kapitalizam, i kineski zavisi od prostorne ekspanzije i tako na druge države svaljuje troškove usporavanja svoje ekonomije. Kina je velika sila koja može svojoj privredi da obezbedi zaštićene niše unutar globalnog kapitalizma.
Na putu kineske ekonomske i političke ekspanzije našla se i Srbija. Gradnja gigantske fabrike guma privatne kompanije Linglong u Zrenjaninu najbolje pokazuje kako izgleda kinesko-srpska privredna saradnja. Republika Srbija kineskim firmama dodeljuje ogromne subvencije, a one potom zapošljavaju stranu radnu snagu.
Kinesko angažovanju na Balkanu ekonomski je motivisano. Kompanije iz Kine organizuju proizvodnju u Srbiji kako bi robu prodavale na tržištu EU. Automobilske gume koje će proizvoditi Linglong u Zrenjaninu kupovaće evropska automobilska industrija. Kina izvozi u Srbiju svoju prljavu tehnologiju i podržava autoritarnu vlast Aleksnadra Vučića. Za nju je važan kritični geografski položaj Srbije kao kopče prema Centralnoj Evropi. Kineske investicije ne donose Srbiji transfer tehnologije, a na gradnji infrastrukture i fabrika angažovan je veliki broj kineskih radnika. Kina nastoji da uđe na tržište EU preko investiranja na perifernim evropskim tržištima. Ona nije zainteresovna da se sukobljava sa Unijom, već da joj bude partner na Balkanu.
Ekonomista Albert Hiršman, analizirajući trgovinsku strategiju Nemačke u prvoj polovini dvedesetog veka, uočio je da je u međunarodnoj trgovini ona nastojala ne samo da ostvari ekonomsku dobit, već i da stekne političku i vojnu moć. Robert Atkinson smatra da slično danas postupa i Kina. Ona, čak i kad su jake ekonomije u pitanju, čini napore da ih učini zavisnim od svog izvoza i investicija, da tako oslabi njihove privredne kapacite i podredi ih potrebama svoje ekonomije. Kina najpre, tobože iz nesebičnih razloga, dodeljuje pomoć. Potom slede krediti pod nepovoljnim uslovima, angažovanje kineskih preduzeća u gradnji infrastrukture i sl. Kad napadnuta zemlja ne bude u stanju da otplaćuje kredite ostaće bez vredne imovine, a kinski politički uticaj u njoj će rasti. U ovakvu kineski zamku već su upale Crna Gora i Severna Makedonija. Naravno, i zapadne kompanije i finansijske institucije slično se ponašaju.
Prošle godine, režimska propaganda u Srbiji veličala je na sva zvona kineske donacije u medicinskoj opremi. Ispostavilo se da su kineske vakcine protiv virusa kovid-19 sumnjive efikasnosti. Potom je Vučić najavio megalomanske infrastrukturne projekte koji će biti finansirani kineskim kreditima. Ukoliko se njegova obećanja ostvare, glavni “infrastrukturni” poduhvat u Srbijii narednih godina verovatno će biti put u dužničko ropstrvo. Procenjuje se da je javni dug Srbije dostigao trideset milijardi evra. Gradnja često nepotrebne infrastrukture zaduženost će povećati, a Srbija će postati zavisna od svih velikih centara akumulacije kapitala. Takav scenario predstavlja pravu nacionalnu katastrofu.
Kineska spoljna politika vođena je kapitalističkim i nacionalnim interesima, isto kao kada su u pitanju zapadne države. Kina nije država koja promoviše promenu društvenih odnosa u svetu, kao što je nekad činio SSSR. Ona je danas kapitalistička sila kojoj odgovara status kvo. Kineska spoljna politika je globalistička i ne počiva na proleterskom internacionalizmu. Ona odavno nije antiimperijalistička. Dakle, Kina je danas konzervativna sila u međunarodnim odnosima. Eventualni veći konflikt između nje i SAD biće konflikt dveju konkurentskih kapitalističkih država, a ne sukob autoritarnog sistema protiv demokratije (neideološki multilateralizam). Kina će podržavati razvoj nerazvijenih zemalja samo ako je to u njenom nacionalnom interesu.
Vučićeva ekonomska i spoljna politika bazirana je na eroziji ekonomskog i nacionalnog suvereniteta. Cilj je pretvaranje Srbije u ekstrateritorijalni posed stranog krupnog kapitala.
