Današnja teška situacija može lako da izmakne kontroli, ali ovaj put uz mogućnost nuklearne katastrofe. Sam opstanak svijeta zavisi od razboritosti, diplomacije i spremnosti na kompromis sviju strana.
S engleskog preveo Miroslav Samardžić
Čuvena je ocena bivšeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog da je Ukrajina „geopolitički stožer” Evroazije, koji je centralni za moć i SAD i Rusije. Pošto Rusija smatra da su njeni vitalni bezbednosni interesi u pitanju, rat u Ukrajini ubrzano eskalira ka nuklearnom sukobu. SAD i Rusiju hitno moraju da pokažu uzdržanost pre nego što dođe do katastrofe.
Od sredine XIX veka, Zapad se takmiči sa Rusijom oko Krima i tačnije, pomorske moći u Crnom moru. U Krimskom ratu (1853-6), Britanija i Francuska su zauzele Sevastopolj i privremeno proterale rusku mornaricu iz Crnog mora. Sadašnji sukob je u suštini Drugi krimski rat. Ovaj put vojna alijansa predvođena SAD nastoji da proširi NATO na Ukrajinu i Gruziju, kako bi pet članica NATO-a opkolilo Crno more.
SAD su dugo smatrale da svako nastojanje velikih sila da ostvare uticaj na zapadnoj hemisferi predstavlja direktnu pretnju njihovoj bezbednosti. Ovakav pristup datira još od Monroove doktrine iz 1823. godine, u kojoj se kaže:
„Zato, iz obzira prema poštenim i prijateljskim odnosima koji postoje između Sjedinjenih Američkih Država i ovih (evropskih) sila, dužni smo da objavimo da ćemo svaki pokušaj koji bi došao sa njihove strane u smislu proširenja njihovog sistema na bilo koji deo ove hemisfere smatrati opasnim po naš mir i bezbednost.”
Godine 1961. SAD su izvršile invaziju na Kubu kada je kubanski revolucionar Fidel Kastro zatražio podršku od Sovjetskog Saveza. SAD nisu bile mnogo zainteresovane za „pravo“ Kube da se pridruži bilo kojoj zemlji kojoj želi – a to je upravo tvrdnja koju SAD koriste u vezi sa navodnim pravom Ukrajine da se pridruži NATO-u. Neuspela američka invazija 1961. dovela je do odluke Sovjetskog Saveza da postavi ofanzivno nuklearno oružje na Kubi 1962. godine, što je zauzvrat dovelo do kubanske raketne krize pre tačno 60 godina. Ta kriza je dovela svet na ivicu nuklearnog rata.
Ipak, američko poštovanje prema sopstvenim bezbednosnim interesima u Americi nije je sprečilo da zadire u ključne bezbednosne interese Rusije u ruskom susedstvu. Kako je Sovjetski Savez slabio, američki politički lideri su poverovali da američka vojska može da radi šta želi. Podsekretar za odbranu Pol Volfovic je 1991. godine objasnio generalu Vesliju Klarku da SAD mogu da rasporede svoju vojnu silu na Bliskom istoku „i da nas Sovjetski Savez neće zaustaviti“. Američki zvaničnici za nacionalnu bezbednost odlučili su da zbace bliskoistočne režime koji su bili saveznici Sovjetskog Saveza i da zadiru u bezbednosne interese Rusije.
Nemačka i SAD su 1990. godine dale uveravanja sovjetskom predsedniku Mihailu Gorbačovu da Sovjetski Savez može da raspusti sopstveni vojni savez, Varšavski pakt, bez straha da će se NATO proširiti na istok kako bi zamenio SSSR. Na osnovu toga je dobijena Gorbačovljevu saglasnost za ponovno ujedinjenje Nemačke 1989. Ipak, posle raspada Sovjetskog Saveza, predsednik Bil Klinton je izneverio dogovor podržavajući širenje NATO-a na istok.
Ruski predsednik Boris Jeljcin je burno protestovao, ali nije mogao ništa da učini da to zaustavi. Američki strateg za državnu saradnju sa Rusijom, Džordž Kenan, izjavio je da je širenje NATO-a „početak novog hladnog rata“.
Pod Klintonovim nadzorom, NATO se proširio na Poljsku, Mađarsku i Češku Republiku 1999. Pet godina kasnije, pod predsednikom Džordžom V. Bušom mlađim, NATO se proširio na još sedam zemalja: baltičke države (Estoniju, Letoniju i Litvaniju), Crno more (Bugarska i Rumunija), Balkan (Slovenija) i Slovačka. Pod predsednikom Barakom Obamom, NATO se proširio na Albaniju i Hrvatsku 2009. godine, a pod predsednikom Donaldom Trampom na Crnu Goru 2019. godine.
Protivljenje Rusije proširenju NATO-a naglo se pojačalo 1999. godine kada su zemlje NATO-a zanemarile UN i napale ruskog saveznika Srbiju, a dodatno se pojačalo tokom 2000-ih sa američkim ratovima u Iraku, Siriji i Libiji. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine, predsednik Putin je izjavio da proširenje NATO-a predstavlja „ozbiljnu provokaciju koja smanjuje nivo međusobnog poverenja“. Putin je nastavio: „I mi imamo pravo da se pitamo: protiv koga je ova ekspanzija uperena? A šta se desilo sa uveravanjima (da neće biti proširenja NATO-a) koje su naši zapadni partneri dali nakon raspada Varšavskog pakta?“ Gde su danas te deklaracije? Niko ih se i ne seća. Ali dozvoliću sebi da ovu publiku podsetim šta je rečeno. Želeo bih da citiram govor generalnog sekretara NATO-a g. Vernera u Briselu 17. maja 1990. On je tada rekao da: „činjenica da smo spremni da ne rasporedimo vojsku NATO-a van nemačke teritorije daje Sovjetskom Savezu čvrste garancije sigurnosti. Gde su ove garancije?”
Takođe 2007. godine, sa prijemom u NATO dve crnomorske zemlje, Bugarske i Rumunije, SAD su osnovale Operativnu grupu za područje Crnog mora (prvobitno Operativna grupa Istok). Zatim su 2008. SAD još više podigle tenzije između SAD i Rusije izjavom da će se NATO proširiti do samog srca Crnog mora, uključivanjem Ukrajine i Gruzije, ugrožavajući ruski pomorski pristup Crnom moru, Mediteranu i Bliskom istoku. Ulaskom Ukrajine i Gruzije, Rusija bi bila okružena sa pet zemalja NATO-a u Crnom moru: Bugarskom, Gruzijom, Rumunijom, Turskom i Ukrajinom.
Rusiju je od proširenja NATO-a na Ukrajinu u početku štitio ukrajinski proruski predsednik Viktor Janukovič, u vreme njegove vlasti ukrajinski parlament je proglasio neutralnost Ukrajine 2010. Ipak, 2014. SAD su pomogle da se zbaci Janukovič i dovede na vlast tvrda antiruska vlada. Tada je izbio rat u Ukrajini. Rusija je brzo povratila Krim i podržala proruske separatiste u Donbasu, regionu istočne Ukrajine sa relativno visokim udelom ruskog stanovništva. Ukrajinski parlament je potom 2014. formalno napustio neutralnost.
Ukrajina i separatisti koje podržava Rusija u Donbasu vode brutalan rat već 8 godina. Pokušaji da se okonča rat u Donbasu kroz Minske sporazume, koji su predviđali autonomiju za Donbas, su propali kada su ukrajinski lideri odlučili da ih ne poštuju. Posle 2014, SAD su isporučile ogromne količine naoružanje Ukrajini i pomogle u reorganizaciji ukrajinske vojske kako bi ona bila interoperabilna sa NATO-om, što se videlo u ovogodišnjim borbama.
Ruska invazija 2022. verovatno bi bila izbegnuta da se Bajden složio sa Putinovim zahtevom krajem 2021. da se okonča proširenje NATO-a na istok. Rat bi verovatno bio okončan i u martu 2022, kada su vlade Ukrajine i Rusije razmenile nacrt mirovnog sporazuma zasnovanog na ukrajinskoj neutralnosti. Iza kulisa, SAD i Velika Britanija su naterale Zelenskog da odbije svaki sporazum sa Putinom i da se bori dalje. U tom trenutku Ukrajina je napustila pregovore.
Rusija će eskalirati sukob po potrebi, verovatno uključujući i upotrebu nuklearnog oružja, kako bi izbegla vojni poraz i dalje proširenje NATO-a na istok. Nuklearna pretnja nije blef, već je procena ruskog rukovodstva o svojim bezbednosnim interesima. Ono što je zastrašujuće je da su Amerikanci takođe bili spremni da upotrebe nuklearno oružje u kubanskoj raketnoj krizi, a visoki ukrajinski zvaničnik je nedavno pozvao SAD da pokrenu nuklearne napade „čim Rusija i pomisli da izvrši nuklearne udare“, što je sigurno recept za Treći svetski rat. Ponovo smo na ivici nuklearne katastrofe.
Predsednik Džon F. Kenedi je razumeo opasnost nuklearne konfrontacije tokom kubanske raketne krize. On je smirio tu krizu ne silom volje ili američke vojne moći, već diplomatijom i kompromisom, uklanjajući američke nuklearne projektile u Turskoj u zamenu za uklanjanje sovjetskih nuklearne projektila sa Kube. Sledeće godine je nastavio uspostavljanje mira sa Sovjetskim Savezom, potpisivanjem Sporazuma o delimičnoj zabrani nuklearnih proba.
U junu 1963. Kenedi je izrekao suštinsku istinu koja nas danas može održati u životu: „Iznad svega, dok brane svoje vitalne interese, nuklearne sile moraju da spreče one sukobe koji dovode protivnika u sitauciju da vrši izbor između ponižavajućeg povlačenja ili nuklearnog rata. Usvajanje takvog kursa u nuklearnom dobu bio bi samo dokaz bankrota naše politike – ili kolektivne želje za uništenje sveta.”
Hitno se moramo vratiti nacrtu mirovnog sporazuma između Rusije i Ukrajine od kraja marta, koji se zasniva na neproširivanju NATO-a. Današnja teška situacija može lako da izmakne kontroli – kao što se dešavalo u svetu u toliko ranijih slučajeva – ali ovaj put uz mogućnost nuklearne katastrofe. Sam opstanak sveta zavisi od razboritosti, diplomatije i spremnosti na kompromis svih strana.
