U našem je interesu da ovaj rat privedemo kraju. Umjesto da to radimo dramatičnom eskalacijom rata, našu vojnu pomoć moramo udružiti sa stvarnim koracima prema mirovnom rješenju u Ukrajini.
U našem interesu — i interesu Ukrajinaca — je da se izbegne produžavanje rata. Postoji važna razlika u tome da li Zapad pomaže Ukrajini da se odbrani, ili on želi da dođe do opasnog nivoa eskalacije i iscrpljujućeg ratnog sukoba. Poslednje bi moglo najviše da odgovara Rusiji.
Imajući u vidu katastrofalno visok nivo stradanja u ljudskom, ekonomskom i političkom smislu, vojna pomoć koju Sjedinjene države pružaju Ukrajini trebalo bi da bude praćena postavljanjem temelja za miran završetak rata. Tim pre što i oni koji se zalažu za nastavak naoružavanja Ukrajine kažu da je ishod rata nejasan, ili čak da ona ne može pobediti. Pogodan momenat za takav pristup je možda sazreo zahvaljujući činjenici da su zapadna pomoć i ukrajinski uspesi na bojnom polju obezbedili Ukrajini povoljnu pozciju za pregovore.
Neki analitičari shvataju hitnost okončanja rata, uključujući Kondolizu Rajs i Roberta Gejtsa, bivše funkcioneri za nacionalnu bezbednost u administraciji Džordža V. Buša. Oni se, međutim, zalažu da do toga dođe tako što će se Ukrajina naoružati raketama dužeg dometa i drugim ofanzivnim oružjem kako bi ona pobedila Rusiju. Drugi, koji su malo svesniji rizika eskalacijske strategije „potpunog poraza“, uključujući Iva Daldera iz Čikaškog saveta za globalne poslove i Džejmsa Goldgeira iz Brukings instituta, izgleda da ne gledaju na produženi sukob kao na nešto što treba izbegavati po svaku cenu. Umesto toga, oni tvrde da je produženi rat najverovatniji scenario i da bi Zapad trebalo da da sve od sebe da podrži Ukrajinu da izdrži u iscrpljujućem sukobu. Nijedan pristup ne bi doveo do pozitivnog ishoda.
Pristup „potpune pobede“ o kojem su raspravljali Rajs i Gejts bi podrazumevao otpočinjajnje ukrajinske ofanzive kako bi bile povraćene sve teritorije koje je Rusija zauzela posle 2014. Na eskalaciju se ne gleda kao na stvarnu prepreku za postizanje sigurne pobede. Takav pristup je krajnje nepromišljen. Pored toga, ovakav način razmišljanja ne uzima u obzir poteškoće koje bi Ukrajina imala u upravljanju Krimom ako bi uspela da ga povrati, pošto Krimljani uglavnom podržavaju rusku aneksiju. Većina analitičara priznaje da Rusi podržavaju aneksiju Krima i njegovu odbranu po svaku cenu.
Uz još neiskorišćene konvencionalne vojne kapacitete, Moskva poseduje najveći nuklearni arsenal na svetu. Glavni portparol Kremlja Dmitrij Peskov nije isključio upotrebu nuklearnog oružja ako se zemlja suoči sa egzistencijalnom pretnjom, a sam Vladimir Putin je više puta upozoravao da bi svaki napad na Rusiju mogao da izazove nuklearni odgovor.
Nedavno je zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev takođe upozorio na nuklearni rat ako Zapad pokuša da pobedi Rusiju u Ukrajini. Iako mnogi veruju da je pretnja eskalacije i nuklearnog rata prenaduvana, ili tvrde da su te pretnje diskreditovane, kockanje sa eventualnom upotrebom nuklearnog oružja je izuzetno nerazumno jer bi posledice bile ogromne i nepopravljive. To ne znači da treba da popustimo pred “nuklearnom ucenom “, već da budemo oprezni u našoj strategiji. Čini se da se Bajdenova administracija slaže sa ovom logikom jer nije bila spremna da isporuči Ukrajini rakete većeg dometa. Bajden je to ponovio na konferenciji za novinare tokom posete ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog Beloj kući.
Dalder i Goldgeir tvrde da Zapad treba da podrži produženi sukob u Ukrajini, jer nijedna strana neće prihvatiti pregovore. Ova podrška bi uključivala kontinuiranu vojnu pomoć, obuzdavanje većih ambicija Rusije održavanjem ekonomskih sankcija, diplomatskom izolacijom Moskve i osiguravanjem da sukob ne eskalira.
Iako američka podrška Ukrajini ne bi trebalo da se smanji, naš prioritet treba da bude da pokušamo da okončamo rat. Iako su neki tvrdili da je dug rat sa Rusijom odlična prilika da je oslabimo po veoma niskoj ceni za SAD, dugotrajni sukob ima važne posledice širokog opsega koje treba izbeći.
Rusija i Ukrajina su izgubile po najmanje 100.000 vojnika, prema evropskim i američkim vojnim procenama. Prema generalu Marku Miliju, načelniku Združenog generalštaba, do sada je poginulo oko 40.000 ukrajinskih civila.
Ukrajinska država i ekonomija su na na ivici propasti i njihov spas u potpunosti zavisi od Zapada. U ovom trenutku šteta koju je rat naneo ukrajinskoj ekonomiji je daleko veća od one koju trpi ruska ekonomija. Štaviše, čini se da Rusija ima kapacitet da nastavi nemilosrdno bombardovanje ukrajinske infrastrukture. Dugi rat bi sprečio ukrajinsku vladu da obnovi svoju infrastrukturu, privuče investicije i postane punopravna demokratija — sve to bi ozbiljno omelo kapacitet Ukrajine za evropske integracije.
Nerešen sukob takođe ostavlja otvorena bezbednosna pitanja između Rusije i Zapada, što uzrokuje dugoročnu nesigurnost širom kontinenta. Strukturne neravnoteže su bile glavna tačka sporenja u rusko-zapadnim odnosima od kraja Hladnog rata. To su pitanja koja se neće rešiti sama od sebe, bez preduzimanja konkretnih koraka. Jedno takvo pitanje je proširenje NATO-a (što takođe izaziva zabrinutost u vezi sa uspostavljanjem stranih baza i raspoređivanjem strateškog naoružanja) i različita tumačenja „nedeljivosti bezbednosti“. Štaviše, rastući nacionalizam koji će uslediti u Rusiji kao rezultat njene kontinuirane izolacije samo će pojačati antizapadni narativ Kremlja.
Evropa, u međuvremenu, doživljava ekonomsku krizu. U Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj i Španiji izbijaju nemiri radnika i talasi protesta jer plate ne uspevaju da prate nagli rast troškova života. Veliki rast cena energije primorao je industrije širom kontinenta da zaustave ili smanje proizvodnju, posebno od kako je u SAD donet Zakon o smanjenju inflacije. To je uznemirilo zvaničnike EU, koji strahuju da će preduzeća prebaciti proizvodnju u Sjedinjene Države, što će dovesti do deindustrijalizacije velikih evropskih ekonomija. Kontinent bi mogao da se suoči sa porastom nejednakosti, populizma i političkih nemira – što je već viđeno u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama. Ovakav razvoj događaja mogao bi da stvori pukotine u transatlantskim odnosima, posebno pošto Sjedinjene Države istovremeno vrše pritisak na EU da sledi njihovo vođstvo u ekonomskom distanciranju od Kine — što EU ne može sebi da priušti.
Amerikanci se takođe bore sa inflacijom, koja, iako nije tako oštra kao u Evropi, ima za posledicu da ljudi sve više dovode u pitanje nivo podrške njihove vlade Ukrajini ukoliko to znači da moraju da plaćaju više cene za hranu i gas. Prema anketi koju je u decembru sproveo Čikaški savet za globalna pitanja, 47 odsto Amerikanaca veruje da bi Vašington trebalo da podstakne Kijev da se sukob reši mirnim putem što je pre moguće, čak i ako bi Ukrajina izgubila delove teritoritorije.
Vreme bi moglo biti na Putinovoj strani, posebno zato što Rusija ima tri puta više stanovnika od Ukrajine, koji su navikli da preživljavaju u teškim ekonomskim okolnostima, za razliku od većine zapadnog sveta.
Na osnovu gore ilustrovanih negativnih posledica dugotrajnog sukoba, u našem je interesu da ovaj rat privedemo kraju. Umesto da to radimo dramatičnom eskalacijom rata, moramo da našu vojnu pomoć udružimo sa stvarnim koracima ka mirovnom rešenju u Ukrajini. Sjedinjene Države do sada nisu iscrpile sve svoje mogućnosti da započnu pregovore i trebalo bi mnogo više da ulažu u diplomatski pristup. Kao glavni pružalac finansijske i vojne podrške Ukrajini, Sjedinjene Države su u poziciji da preuzmu ovu ulogu. Od toga zavise ljudski životi i sredstva za život, kao i budućnost evropske bezbednosti.
